Putovanje u mitski grad

Dok razgovaraju u Tvrđavi, na letnjoj pozornici, obasjanoj mesečinom, „marširaju“ dijametralno različiti muzički „sveci“. Hard-bap trubači, džez perkusionisti, pevači gospela, džez-rok bendovi. Bluzeri. Fanki i ska muzičari. Elektrohausovci. Reperi i hip-hoperi. Latino muzičari i etno grupe. Ciganski svirači. Posvećena publika oscilira od akademske zakovanosti za stolice, do masovne razuzdanosti. Igra se na stolicama, pleše na stejdžu i dovikuje muzičarima: „I love you!“ Uprkos silovitoj raznolikosti, na momente prilično šizofrenoj, sve je u metafizičkoj harmoniji. Spojeno je nespojivo. Apsolutna fuzija!

Ove godine će taj umetnički fjužn, koji je, uostalom, tvrde školovani muzičari, budućnost džeza, biti nešto manje izražen. Internacionalni džez festival Nišvil (Nišville), tokom svog 26. izdanja trudiće se da u većoj meri zadovolji ortodoksne džez sledbenike koji bi da čuju sinkopu, vibrato ili ritmičku pulsaciju u taktu 4/4. Ipak, nipošto neće zaboraviti na fanove drugačijih tonova. Ili balkanskih ritmova. Kako bi to muzičari kazali: večeras ulazimo u parobrod i krećemo niz reku… Na čijem kraju bi nas, recimo, mogli sačekati i Exit i Guča, miksovano.

Najbolje iz Srbije

Direktor džez festivala Nišvil Ivan Blagojević tvrdi da će upravo ovogodišnji „put niz reku…“, od 13. do 16. avgusta, biti „najbolji dosad“. U zvaničnom delu festivala učestvovaće 300 muzičara, odnosno 40 bendova iz 24 zemlje. Svako veče imaće tri hedlajnera.

– Imponovalo bi nam kada bi nas poredili sa North Sea ili Monterey festivalom, ali nipošto ne želimo da budemo njihove kopije, već hoćemo da budemo originalni, što već jesmo. Imamo najdužu tradiciju u Srbiji, a „računica“ kaže da je naša publika brojnija nego na svim ostalim džez festivalima u zemlji zajedno. Tokom poslednje tri godine, sa posetom od oko 4.000 ljudi po festivalskoj večeri, sigurno smo i najposećeniji džez festival u jugoistočnoj Evropi. Značaj jednog takvog festivala sve više shvataju i država i grad Niš. Ipak, zvanično ćemo postati nacionalni brend tek kada nas država bude budžetski finansirala, pošto se bavimo umetničkom i nekomercijalnom muzikom. Nadamo se da će se to dogoditi u bliskoj budućnosti – govori Blagojević.

Država je, kaže, već indirektno brendirala Nišvil, krajem prošle godine, kada su ga Privredna komora i Ministarstvo turizma i usluga, u okviru izbora „Najbolje iz Srbije“, uvrstili u 100 robnih marki. Na izvestan način brendirao ga je i najpoznatiji džez magazin na svetu, američki Daunbit (Downbeat), koji ga je 2007. nazvao „najinteresantnijim muzičkim festivalom u jugoistočnoj Evropi, koji nudi fuziju klasičnog džeza sa drugim muzičkim pravcima, od etnodžeza i elektrohausa do repa i hip hopa“.

Priča o „Džez tvrđavi“ u Nišu, međutim, počinje krajnje skromno, daleke 1981, kada je džez klub Naissus organizovao prvi i istoimeni festival, na kome je, osim lokalnih bendova, učestvovala i „šačica“ gostiju iz inostranstva. Naissus je jedanaest godina održavan u jesen, u salama Narodnog pozorišta, Pozorišta lutaka i Simfonijskog orkestra, koje primaju od 250 do 450 ljudi. Na festivalu su učestvovali skoro svi bitniji muzičari i ex-yu sastavi. Festival je ugašen posle smrti osnivača – pijaniste, kompozitora, dirigenta i muzikologa Bratislava Anastasijevića.

Džez tradicija obnovljena je nešto kasnije, 1995, zahvaljujući Ivanu Blagojeviću, ekonomisti, producentu i pozorišnom reditelju, najpre pod nazivom KPGT džez festival. Već sledeće godine festival je dobio današnje ime, prema istoimenoj priči pisca Zorana Ćirića – Magičnog Ćire, iz zbirke koju je objavila KPGT produkcija. Nišvil je, prema zamisli Magičnog, bio „mitsko i zaumno mesto na kome se dešavaju najšašavije perverzije koje život može da smisli“. Ovakav književni toponim kasnije je iskoristio i trubač Stjepko Gut za naziv albuma objavljenog u SAD. Iskoristio ga je i najpoznatiji džez muzičar na Balkanu, trubač Duško Gojković, koji je prošle godine na niškom festivalu premijerno izveo svoju kompoziciju „Nišville Jubilation“.

„Dobro, priznajem, ponosan sam što je jedan internacionalni džez festival dobio ime po mojoj knjizi priča“, napisao je kasnije Magični. Prisetio se i početaka današnjeg Nišvila u malenom i skrajnutom „KPGT dvorištu“, koje su pohodili samo pravi zaljubljenici u džez. „Bez mnogo truda stvarala se opuštena, hedonistička, vrela, boemska atmosfera… I svi smo bili nekako bliski, osuđeni na druženje i muvanje, ili makar na ’zvanje tura hladnog piva i vrelog vinjaka’. Hoću da kažem, ko god je hteo, mogao je da upozna muzičare, da im čestita ’iz prve’, da razmeni koju posvećeničku šifru, ili da se, naprosto, duboko pokloni svom omiljenom muzičaru… Bili su to dani ’permanentnog džemovanja’, na svakom ćošku po neki sešn…“, objasnio je. I dodao da je kasniji rast pretvorio Nišvil u „buvljački vašar žanrova, gde od džeza ponekad nije bilo ni mrvice“.

Psovka, možda

Festival se u drugoj polovini 90-ih preselio u Dom Vojske, sa 800 mesta. Nakon zvaničnih nastupa, druženje muzičara i publike nastavljalo se do jutarnjih sati na džem sešnima u Blagojevićevom Nišvil džez klubu. Od 2006. festival se održavao na Letnoj pozornici u Tvrđavi, a od ove godine se organizuje na tri stejdža, „na livadi“ unutar Tvrđave. Nekako u isto vreme festival je počeo da „izvozi“ svoje učesnike, na jedan dan, u „severne i istočne provincije“, kakve su Beograd, Sofija, Skoplje i drugi gradovi. „Prestonica džeza u Srbiji“ uvrštena je tada i u gradske javne manifestacije Niša.

Ovakvu ambicioznost nisu pratila i adekvatna festivalska sredstva. Mada džez podrazumeva i slobodu i improvizaciju, organizatori Nišvila su im povremeno pribegavali više nego što je preporučljivo. Blagojević je 2007. zapretio da će to biti poslednji festival ukoliko država i grad, koji su kasnili sa izmirivanjem obaveza, ne promene ponašanje. Nišvil je „ratovao“ i sa gradskim preduzećem Nišfilm, koje je bilo korisnik prostora u Tvrđavi, a izdavalo ga je podzakupcima koji su smetali festivalu. Nekima je, pak, smetao sam Blagojević i njegova Nišvil produkcija, uz obrazloženje da takav festival „treba da organizue grad, a ne privatnik“. Bilo je tužbi, poreskih inspekcija, finansijskih kontrola. Nedavno, nakon 15 godina postojanja, a samo dve sedmice pred festival, odlukom RRA ugašen je i Nišvil radio, koji nije imao urednu dozvolu za rad.

Stručnjaci kažu da je značenje reči džez nepoznato, ali se pretpostavlja da je ona bila vulgarna. Psovanje, možda. Umesto psovke, Nišvil se odlučio na „finu“ borbu. Uporno se trudio da nađe što jače sponzore, da dovodi što značajnije i raznovrsnije muzičare i da neguje što verniju publiku. „Džez, uostalom, podrazumeva mazohizam i to je preduslov da se džezom bavite. Stara je priča: kako od džeza možete zaraditi milion dolara? Tako što uložite dva“, objašnjava Blagojević.

Upornost je urodila plodom. Festival se danas može pohvaliti da je tokom 25 godina ugostio oko 5.000 muzičara. Među njima su i Redži Vorkmen (Reggie Workman), Džimi Kob (Jimmy Cobb), Bili Kobam (Billy Cobham), dr Donald Bird (Dr. Donald Byrd), Rozenberg Rrio (Rosenberg), Lari Koriel (Larry Coryell), Leni Vajt (Lenny White), Viktor Bejli (Victor Bailey), Inkognito (Incognito), Brend nju hevis (The Brand New Heavies), Filip Ketrin (Phillipe Catherine), Majls Grifit (Miles Grifitt), Aria Hendriks (Aria Hendicks), Bemši Šerer (Bemshie Shearer), Ivo Papasov, Seksto Sentido (Sexto Sentido) i Misteri de voks Bulgares (Le Mystere des Voix Bulgares). Na spisku Nišvila su i Njujork ska džez ansambl (New York Ska Jazz Ensemble), Džajls Piterson (Gilles Peterson), Hoze Džejms (Jose James), Rodni Džons (Rodney Jones), Donald Harison (Donald Harrison), Milčo Levi (Milcho Leviev), Nils Peter Molvaer, Sidsel Endresen. Tu su i Teodosi Spasov, Idriz Ibrahimova (Yildiz), Duško Gojković, Stjepko Gut, Bora Roković, Šaban Bajramović, Esma Redžepova, Bora Dugić, Zoran Predin, Dado Topić, Vlatko Stefanovski, Leb i Sol, Miša Bčam…

Žele sve ponovo

Prema nekim procenama, Nišvil je tokom četvrt veka postojanja pratilo više od 200.000 posetilaca. Publika je, čini se, postala dovoljno „školovana“ da prepozna „razgovor instrumenata“, kako se džez ponekad definiše. Mnogi posle takvih „razgovora“ traže bis. Nije malo onih koji na festivalu borave od osam sati uveče do četiri izjutra, i po kiši. Na nastupe ne dolaze samo stariji, već i čitave porodice, ali i veći broj mladih, tako da u Nišu više ne prolazi „opravdanje“ – nemam dovoljno godina da bih slušao džez.

– Bendovi su oduševljeni reakcijom publike, tako da već nekoliko godina imamo „problem“ jer se vraćaju na bis, kršeći unapred dogovoreno vreme za nastup. Nekoliko puta se desilo da moramo bukvalno da ih skidamo sa bine. Takođe, muzičari gotovo po pravilu žele da nastupe ponovo. Za džezere je nepojmljivo da njihovu, elitističku i relativno zahtevnu muziku, pažljivo sluša nekoliko hiljada ljudi. Uglavnom su navikli da sviraju u manjim prostorima. Zato je Milč Levi rekao da je Njuport džez festival malo dete za Nišvil. Bemši Širer kazala je da bi od svih mesta na svetu najviše volela da živi u Nišu, zbog srdačnosti ljudi… – objašnjava Blagojević.

Slične utiske izneo je i Donald Bird, živa legenda i profesor džeza, pre dve godine, govoreći za Danas (Srbija i Niš su fantastični, sa sjajnom džipsi muzikom, koja je za mene neverovatno otkriće). Na iznenađenje organizatora, u zvaničnom programu je i nastupio sa novootkrivenim „džipsi“ trubačima. Više njegovih kolega tada se i takmičilo sa romskim muzičarima, u „uličnom džez dvoboju“, u centru Niša, na zadovljstvo prolaznika. A, nekoliko desetina muzičara iz čitavog sveta, takođe u centru Niša, prošle godine izvelo je numere preminulog kralja romske muzike Šabana Bajramovića.

– Imamo još raznih ideja i želja. Jedna od njih je da pravimo Nišvil u nekom velikom rimskom amfiteatru na arheološkom nalazištu Medijana. Ili da muzičari sa Nišvila ne gostuju samo u okolnim gradovima i regionu nego i u Parizu i drugde. Nerealizovana ideja je i bratska saradnja sa Nešvil festivalom i nastup njihovih kantri džez hedlajnera na sledećim izdanjima Nišvila. Ne samo zbog sličnosti u nazivima već pre svega zato što ta dva podneblja verovatno najbolje reflektuju specifični duh juga, Nešvil u SAD, Nišvil u Srbiji – kaže Blagojević.

Ovakve „varijacije na originalnu temu“ zvuče džezerski, veoma. Jeste li spremni za džez, original ili varijacije? Da li ste spremni za Nišvil? Biće dobro, biće odlično, a može bolje.