Radnici ne mogu biti samo brojke

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Radnici ne smeju biti samo brojke!!!! Ali…. JESU, nazalost. A Sindikati, sta preduzimaju oni za radnike??? Ama bas nista!

   1. Narod u kojem je bilo ko samo brojka, nije narod.

2. Ova predstava mora da se igra po Beogradu i celoj Srbiji.Nadjite nacin, makar na ulici… Objavite imena pozorista, bioskopa i svih drugih scena ciji direktori odbijaju da iznajme/ustupe sale. Bas da vidimo da li ce smisliti.nesto.pametnije od havarije i poplave.Snimite za youtube za pocetak..

3. Pravo u metu…. Svaki Zakon o radu ( a ispucavamo ih kao Rollingstones turneje, na 3 godine) je stavljao radnike u sve teži položaj, da smo ih do sada primakli robovskom statusu… najjače opravdanje kritičarima svakog tog Zakona je da će se time pospešiti strane investicije….Idemo u EU… Pa interesuje me status radnika u jednoj prosečnoj državi EU…. Drzava osniva (pospešuje) Sindikate, koji vode poslušnici sa zadatkom da drže bes pod kontrolom… Sindikalna imovina (vrednost stvorena od sindikalne članarine decenijama posle rata) je brutalno privatizovana, kao državna imovina… Zna se da bez ekonomski nezavisnog i moćnog sindikata nema ni štrajka… Možda umetnici sa osećajem moralne obaveze pokrenu neku reakciju demistifikacije straha od podune…. Nije svaka revolucija loša….

   1. Radnicka revolucija ! Ili sto bi rekao nas narod, “ KUKA I MOTIKA „. To je energija koja nedostaje aktuelnim protestima !

4. U nasoj imitaciji kapitalizma radnici se zovu LJUDSKI RESURSI svedeni ne samo na broj vec na obican knjigovodstveno receno, trosak. Kao masine, alati, repromaterijal, ulja, maziva, gas, struja…..Evo, u Spaniji pobedili socijalisti, u mnogim evropskim zemljama, socijalisti imaju vaznu rec, a nasi su obezvredili tu ideologiju i sluze kao prisipetlja svakoj vlasti. Sindikati skrajnuti i obezvredjeni. A najveca sirotinja u velikom broju glasa za takozvane domacinske, neskriveno desnicarske stranke. Ujutru, kad nemaju sta da jedu, mrze, Hrvate, u podne, kad nemaju rucka, mrze Albance, a uvece kad legnu gladni, mrze Ameriku i Evropsku uniju. Eto, zato nam je tako, po mom skromnom misljenju.

5. Apsolutno je neprihvatljivo da ljudi budu potrošni materijal, u ovom kontekstu „građevinski“ – jer se najčešće gine u građev. industriji (ali i u drugim delatnostima , tipa namenske ili saobraćaju)ali očekivati promenu odnosa od strane poslodavaca koji bi sa što manje troškova da ostvare što veći profit je ćorav posao.
   Tuga je što oni koji plaćamo kao građani da se staraju o opštem interesu nemaju ništa ljudskiji pristup .Ustvari, očekivati od običnih državnih službenika da udare na one koji im mogu zagorčati život je iluzorno (mislim na inspektore i nadzor…) .Ovde se sve svodi na volju jednog čoveka koji je uzeo sva ovlašćenja i moć i ako on zauzme drugi kurs i naredi drugačije ponašanje poslodavaca to će se ostvariti a ako on relativizuje celu problematiku prečima prozora u Americi , stvar je jasna i kapitalisti mogu još jače da udare u pravcu profita po svaku cenu.
   Što se tiče sindikata, njih čine ljudi, zaposleni, članovi koji su toliko hrabri i odlučni, koliko su to i kao građani….

6. Suta će sindikalne jajare da se pojave na ulici, prošetaju za veliku dnevnicu i pruže ruku da im diktator nešto udeli. To je sindikalna slika Srbije. Gde su sindikati na protestima, ćute. Svi su kupljeni i dobro podgojeni. U zakonu o lustraciji treba obavezno ubaciti i sindikate i njihove lidere. Treba im zakonom zabraniti rad i osnovati nove koji će se stvarno boriti za prava radnika, za njihove plate, uslove rada i ugoovore o radu.

7. Dirnulo me je pitanje: Ko je ubio mog tatu? To pitanje sam sama postavila početkom 2012. godine, nakon što mi je tata „iznenada“ preminuo, usled infarkta miokarda 15 DANA NAKON ŠTO MU JE LEKARSKA KOMISIJA REKLA DA JE SPOSOBAN ZA RAD noću, u magacinu na minus petnaest stepeni. U pokušaju da saznam kako i zašto je to moguće? Nailazila sam na odgovore: „Trebao je da se žali drugostepenoj komisiji“; „Ako mu nije bilo dobro trebao je da leži u bolnici“ (trebao je sam sebe da hospitalizuje); „Lekarska komisija ne može da bude odgovorna, jer ona ne leči, nego zaključuje na osnovu medicinske dokumentacije“ (koja se sastoji od tromesečnog „ispitivanja“, odnosno čekanja na preglede, kod specijalista koji nisu kardiolozi – dakle, trebao je sam sebe da pošalje kod kardiologa); „Nije pregledan u Urgentnom centru, jer je u ruci držao uput za neurologa na kome nije pisalo HITNO“; „Teško ćete dokazati lekarsku grešku, jer se infarkti događaju, a lekar opšte prakse tvrdi da Vaš otac nije tražio uput da ispita anginu pektoris, a vi tvrdite da jeste“;… Epilog je da javni tužilac nije našao osnova za pokretanje postupka. I tako čovek, koji je u to vreme trebao da bude u penziji (da mu država privatizacijom BIM Slavije nije ukrala 2 godine radnog staža), umire u pokušaju da „izdrži još 4 meseca do penzije“ u tadašnjem prodajnom lancu Miroslava Miškovića. Nedavno sam na medicini rada upoznala gospođu koja je u istom prodajnom lancu od knjigovođe „unapređena“ u kasira i nakon trećeg infarkta je došla na medicinu rada, ne da traži invalidsku penziju, nego da traži premeštaj na lakše radno mesto… I tako ceo život, prokleta borba sa institucijama, borba za neko pravo, neku humanost, neko preživljavanje…