Razlike jedino u veronauci i domaćoj kuhinji

Ostali su uglavnom deca čiji roditelji rade u ministarstvima, bolnicama, bankama i bolje stojećim firmama, koji za celodnevni boravak svog deteta u Đurđevku mogu mesečno da izdvoje 19.000 dinara. Ovaj vrtićje privatni, a vlasnik je crkva. Finansiraju se od novca koji roditelji plaćaju, drugih donatora nema. Osim časova veronauke, koje ima starija grupa dece, ni u čemu se više ne razlikuje od državnih vrtića.

– Sa decom radimo po programu koji se primenjuje i u državnim vrtićima, a koji obuhvata razvoj govora, početne matematičke pojmove, upoznavanje prirode i društvene sredine, muzičko, likovno, ali i raznovrsne kreativne radionice. Trudimo se uvek da im ponudimo nešto novo, zanimljivo što mogu da razumeju. Časove veronauke im predaje devojka koja je upravo završila teologiju i ona ih kroz pesmice, pričice i igru upoznaje sa delovima i ličnostima iz Svetog pisma. Vodi ih takođe u crkvu, ne naravno svakoga dana, ali odu kad su praznici da upale sveće. Sve je to usklađeno s njihovim uzrastom i interesovanjima – priča Katarina Radičević, popadija i rukovodilac vrtića Đurđevak, koja je do 2000. radila kao vaspitaču državnom obdaništu.

– Ponekad nas pitaju da li je potrebno da dete bude kršteno pre nego što dođe kod nas, što naravno uopšte nije uslov. Mogu da dođu sva deca, mada uglavnom jesu krštena. Roditelji se iz različitih razloga odlučuju da ovde upišu svoje dete: jedni zbog toga što su religiozni, drugi jer su čuli dobre preporuke. Iako smo na Čukarici, ovde smo imali i decu sa Novog Beograda, Vračara, Savskog venca – kaže Katarina i dodaje da su mališanima u Đurđevku, osim veronauke, engleskog jezika i četiri obroka koja su uračunati u cenu, na raspolaganju sportiko, balet i škola računara. Ove aktivnosti mogu da biraju i to se dodatno plaćaju.

– Deca mnogo vole i druženja u prirodi. Na takvom smo mestu da su nam blizu i Ada i Košutnjak i Hipodrom gde odlazimo kada je lepo vreme. Tokom leta vodimo decu desetak dana u neku banju, a zimi idemo na Kopaonik, Taru ili Zlatibor. Evo ima jedan mali koji većsad kaže da mora svakog dana dobro da klopa da bi se spremio da ide u Vrnjačku Banju – nastavlja Katarina.

Osim nje u Đurđevku radi još pet vaspitačica, jedna kuvarica, spremačica i žena koja je zadužena da svako jutro ode na pijacu u nabavku svežih namirnica.

David, Mateja, Petar, Katarina, Olivera i ostali njihovi drugari jednoglasno kažu da vole da dolaze u Đurđevak i da pored igranja, mnogo vole veronauku, a nekima je i matematika omiljena.

– Ovde sam od pete godine i super mi je. Najviše volim kad radimo matematiku, sviđa mi se kad bojimo šerpe, samo što mi je sad problem nemam žutu boju, ali kupiću – pričljiv je šestogodišnji David, koji bi kad poraste voleo da bude inženjer i da crta zgrade.

– Voleo bih da budem šef, mada bih hteo i da im pomognem da zidaju, imam šlem za glavu – nastavlja David.

– Ne znam kako se to baš zove, ali voleo bih jednog dana da dobro sviram bubnjeve. U vrtiću volim najviše da se igram i da učim – dodaje njegov drugar Petar sa Ceraka.

Druženje s vršnjacima

Trenutno je upisano 40 dece u tri grupe, najmlađu čine mališani do treće godine, a najstariji su predškolci. Kako kažu u obdaništu slobodnih mesta još ima. Vrtićradi od 7 do 17.30 časova, a postoji mogućnost da roditelji decu ostave u vrtiću samo od 8 do 12 sati, za šta treba izdvojiti 9.500 dinara. Mališani iz crkvenog obdaništa često posećuju svoje vršnjake u državnim vrtićima. Najbliži im je Sveti Sava, sa kojima učestvuju na zajedničkim takmičenjima, maskenbalima, priredbama, recituju im pesmice iz veronauke. Ali u poslednje vreme, kako kaže Katarina Radičević, deca iz državnih predškolskih ustanova gotovo da i ne dolaze u Đurđevak, jer im je zabranjeno da posećuju crkvu. Za ovih osam godina niko iz nadležnih gradskih službi zvanično nije posetio mališane u Đurđevku da vide kako oni rade.