Svi vlasnici zemlje u Južnoj i Staroj Srbiji isplaćeni su jednokratno u ukupnom iznosu od 100 miliona dinara. I u Dalmaciji je trebalo da seljaci besplatno dobiju zemlju, ali uz uslov da dokažu da su je arendirali i njihovi preci pre 1878. (što se teško moglo argumentovati). Ukoliko nisu mogli dokazati da su pre više od četrdeset godina obrađivali istu zemlju, morali su bivšim vlasnicima (uglavnom italijanskim državljanima) platiti polovinu njene vrednosti – dok je drugu polovinu isplatila država.
Svi vlasnici zemlje u Južnoj i Staroj Srbiji isplaćeni su jednokratno u ukupnom iznosu od 100 miliona dinara. I u Dalmaciji je trebalo da seljaci besplatno dobiju zemlju, ali uz uslov da dokažu da su je arendirali i njihovi preci pre 1878. (što se teško moglo argumentovati). Ukoliko nisu mogli dokazati da su pre više od četrdeset godina obrađivali istu zemlju, morali su bivšim vlasnicima (uglavnom italijanskim državljanima) platiti polovinu njene vrednosti – dok je drugu polovinu isplatila država. Ukupna visina odštete za oduzetu zemlju u Dalmaciji iznosila je 400 miliona dinara. Procenjujući vrednost zemljišta u jadranskom zaleđu na prosečno 8.000 dinara po hektaru (znatno skuplje od cene najbolje bačke zemlje), država je trebalo da na neki način kompenzuje za dodeljivanje zemljišta bez naknade u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu i Metohiji.
U Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji i Vojvodini predviđeno je da veliki posed bude razdeljen mesnim agrarnim interesentima, kolonizovanim dobrovoljcima i optantima, kao i jugoslovenskim izbeglicama iz Mađarske i optantima iz Istre i slovenačkog primorja. U ovim krajevima stavljeno je pod sekvestar oko 1,2 miliona hektara – od čega samo u Vojvodini 970.000 ha. Međutim, ovo zemljište iako stavljeno pod zabranu, nije u potpunosti podeljeno – nego samo delimično, tako da je svakom pojedinom velikom posedniku ostalo i posle agrarne reforme prosečno oko 500 ha. Vojvodina je dala egzistenciju najvećem broju agrarne sirotinje pridošle iz drugih delova zemlje, tako da se u njoj kolonizovalo oko sto hiljada ljudi – kojima je reformom dodeljeno 466.285 ha, odnosno 48 odsto od ukupne površine veleposedničkog zemljišta. Slaba obrađenost tih oranica i vrlo često parloženje dodeljenog zemljišta, znatno je umanjilo poljoprivrednu proizvodnju Vojvodine u odnosu na stanje od pre 1914. godine. Besplatno zemljište su dobili samo dobrovoljci, što znači da je za njih odštetu za oduzetu zemlju trebalo da plati država. Na ovaj način zemlju je dobilo nešto preko 20.000 porodica, odnosno 90.000 ha država je morala da plati vlasnicima po prosečnoj ceni od 6.000 dinara po hektaru. Svi ostali agrarni interesenti morali su za dodeljenu zemlju sami platiti bivšim vlasnicima, bilo direktno ili putem zaduženja kod Privilegovane agrarne banke.
Za razliku od socijalnih razloga sprovođenja reformi na selu i u poljoprivredi, ekonomske ciljeve najviše su isticali upravo protivnici agrarne reforme. Prema njihovom mišljenju, ako se već nije mogla izbeći, reforma je prvenstveno trebalo da se sprovodi u cilju povećanja ukupnog obima proizvodnje, a tek nakon toga u cilju „pravednije deobe između pojedinaca, koji su voljni da zemlju obrađuju“. Očekivanja da će sa ostvarivanjem socijalno-političkih ciljeva agrarne reforme ubrzo doći i do povećanja proizvodnje nisu se bila ispunila. Naprotiv.
Kontradiktornost u sprovođenju agrarne reforme ogleda se i u neprincipijelnom odnosu prema posedovnom minimumu i maksimumu. Umesto da se težilo ka povećanju zagarantovanog minimuma i smanjenju limitiranog maksimuma, odigralo se upravo suprotno – agrarni minimum je smanjen na 0,5 ha, dok je maksimum liberalizovan da u pojedinim slučajevima može iznositi i 750 ha. Tako nedosledno sprovedena agrarna reforma otvorila je brojna pitanja – kao što su nacionalizacija imovine stranih državljana, prezaduženost sitnog zemljoposednika i njegova ponovna pauperizacija itd.
Agrarna reforma je od prvog dana izazivala oprečna mišljenja po pitanju njene svrsishodnosti i političke opravdanosti. Na ideološkoj osnovi, reforma se pravdala ekonomskim oslobođenjem južnoslovenskih naroda i početkom stvaranja nove nacionalne države. Ona je poslužila kao metod za izjednačavanje posedovnih odnosa u zemlji i na taj način (kroz sitan zemljišni posed) doprinela egalitarizaciji njenog stanovništva. S tim u vezi, nesporna je bila i njena uloga u stvaranju jugoslovenske države. Takođe, smatralo se opravdanim da nova vlast preko agrarne reforme i kolonizacije izlazi u susret najširim interesima seljaštva i na taj način ih trajno vezuje za poredak i vladajuću dinastiju. Osim toga, pojedini analitičari su bili mišljenja da će nakon dodele zemlje seljak postati i socijalno i materijalno motivisaniji nego što je to ranije bio, jer će se titulisati kao njen zemljišno-knjižni vlasnik, a ne kao puki arendator.
Iz socijalnih, ali i političkih razloga bilo je važno da se zemlja dodeli što većem broju agrarnih interesenata – makar i sa manjim parcelnim površinama, tako da se odmah postavilo pitanje ekonomske opravdanosti i oportunosti stvaranja patuljastih poseda (veličina dodeljenog zemljišta kretala se od 0,5 ha za mesne agrarne interesente do 5 ha za dobrovoljce borce) koji se neće moći samostalno održati. Istovremeno je dodeljivanje zemlje onima koji nisu bili u stanju da je obrade, neminovno dovodilo do pojave izdavanja u zakup ili prodaje sitnog poseda i do nove proletarizacije nadeljenika.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
