Japanski trkač – maratonac Juki Kavauči osvojio je pre mesec dana treće mesto na čuvenom Tokijskom maratonu. Ništa u toj informaciji ne bi bilo neobično da se ne radi o nekom ko se profesionalno nikada nije bavio atletikom. On je amater koji tokom školovanja nije imao vremena za sportske aktivnosti, da bi po okončanju koledža i dobijanju činovničkog radnog mesta krenuo da trči svakog jutra pre nego započne devetočasovni radni dan.
Sigurno ste se već zapitali u kakvoj je sprezi ova crtica o japanskom atletičaru sa pričom koja sledi. Ne bi je ni bilo da ne postoje dodirne tačke. Protok ovakvih vesti iz svetskog sporta je normalna i česta pojava. Šta je sa našim herojima, onima koji žive pored nas? Savremena japanska priča poslužila je samo kao dobar uvod u prisećanju na jedno veliko atletsko ime nekadašnje Jugoslavije. Zove se Numan Ukić. Dobri poznavaoci sporta znaju o kome je reč, za mlađi svet okrenut sportu ovo će možda biti prvi susret s njim.
Rođen je u Gurdijelju (1951. godine), selu tutinske opštine. U svet vrhunskog sporta ulazi neočekivano i neplanski. Iz njega odlazi u trenutku kada je bio na vrhuncu karijere, početkom 80 – godina prošlog veka. Tada mu se gubi svaki trag. Odlazi u sportski zaborav. U vreme kada je važio za jednog od najboljih maratonaca one velike zemlje retko ko je znao odakle vuče svoje korene. Samo strastveni poznavaoci sporta znali su ove i slične pojedinosti o njemu.
Ime Numana Ukića danas ima daleko veću specifičnu težinu na prostoru Slovenije i Hrvatske nego što je to slučaj u ovoj zemlji. Godinama je u bivšoj Jugoslaviji slovenačka atletika imala primat. Nešto slično dešava se i danas kad Slovenci dominiraju u odnosu na atletičare iz nekadašnje zajedničke države. E, u jednom takvom atletskom carstvu dva rekorda Numana Ukića još odolevaju najezdi mladih snaga. Između ostalog i ti rekordi, na 20 km (59:54, 20) i u trčanju na jedan sat, govore koliko je veliki sportista bio Numan Ukić.
Od 1982. godine i odlaska u preranu sportsku penziju živi u Splitu. U tom gradu završio je Saobraćajni fakultet. Ne radi u struci, pronašao se u ugostiteljstvu. Ima restoran na jednoj od najlepših mediteranskih riva. Došle su zrele godine, a sa njima i želja za povratkom u zavičaj. Uskoro, kad sve papirološke formalnosti budu sređene Novi Pazar bi mogao da dobije sjajnog sportskog pedagoga i stručnjaka, ali i vrhunski restoran s mirisom mora. Zajedno Rifat Zilkić i Numan Ukić, to bi moglo značiti presađivanje kenijsko – etiopijskog stila trčanja na teren Novog Pazara. Tada bi se moglo dogoditi da Ćuprija najzad izgubi status sinonima za dobru atletiku u ovoj zemlji.
Na atletsku pozornicu Numan Ukić neočekivano je zakoračio 1973. godine. Momak koji je imao samo prirodnu izdržljivost i snagu stečenu na livadama i u brdima Gurdijelja odvažio se da istrči maraton. Na Podgoričkom ponoćnom maratonu trčali su momci koji su u nogama imali godine treninga, vrhunske trenere, taktički obučeni i on koji je jedino znao da trči, a da ne stane. I, gle čuda! Pobedio je. Koliko je bilo realno da osvoji prvo mesto govori i to da se uopšte nije prijavio za startnu listu trke. Posledica toga bila je diskvalifikacija. Nije dugo žalio zbog napravljenog propusta. Ta trka umnogome će odrediti njegov dalji život. Primećen je od strane tada poznatog trenera, u to vreme jednog od najboljih klubova u zemlji AK Kladivar iz Celja, Valtera Štajnera. Još su sveža sećanja na te dane, kao da je juče bilo Ukić kaže čistim dalmatinskim akcentom: „Tadašnji najbolji atletičar Kladivara i reprezentativac Stanko Lisec dobio je poziv za odlazak na odsluženje vojnog roka. Mene su izabrali da ga zamenim. Odmah sam dobio i zaposlenje u preduzeću „Izletnik“ u Celju. Zbog takmičenja sam vrlo često odsustvovao s posla. Kako u to vreme osim robnih nije bilo nikakvih drugih nagrada za učešća i pobede na trkama stalni posao mi je podigao sportsko samopouzdanje i doneo preko potrebnu sigurnost. Od kluba sam dobio i stan. Postojali su svi uslovi da se u potpunosti posvetim atletici. Naporni treninzi doneli su mi već 1975. godine titulu prvaka Jugoslavije u maratonu. Pobedio sam u vremenu 2:30, 30 ispred tada poznatih trkača Skočajića i Kolarevića“, naveo je Ukić. Neće to biti jedina njegova šampionska titula u SFRJ. Popeće se još tri puta na najviše postolje kao prvak u najtežoj sportskoj disciplini – maratonu (1978, 1979. i 1981. godine)
Kao i tada, tako i danas maratonci da bi sačuvali vitalnost i zdravlje godišnje trče najviše tri puta na 42. 195 km. Između maratona Ukić je trčao distance od 3000, 5000 i 10000 metara, ulične i druge trke. U sezoni 1977/78 pobeđuje na finalu kupa Jugoslavije. Daleke 1980. godine postavlja državne rekorde na 20 km (59, 40) i u trčanju na jedan sat. U to vreme postiže i najbolji rezultat na stazi dugoj 15 km (45 minuta). Godinu dana kasnije prvi i jedini put pobediće i na beogradskom Belom krosu. To je i vreme kada su vrlo popularne bile trke koje su osvežavale sećanja na revolucionarne dane iz Drugog svetskog rata. Te rute predstavljale su najveći izazov za svakog trkača na duge staze. Ređale su se Numanove pobede i rekordi od kojih su mnogi i danas u njegovom vlasništvu. Pobedio je i još uvek je rekorder dobro znane Kumrovačke trke na 26 km (1: 16, 00), kao i 65 km duge staze Zagreb – Čazma (3:42, 00). Seća se trka na Kadinjači, Stubičkog maratona, trke Opovo – Sakule, Fruškogorskog maratona. Ni u jednom od tih nadmetanja nije bilo lako biti najbolji, jer je Jugoslavija u to vreme imala na desetine atletičara spremnih da pobede u svakom trenutku. Dobijao je i gubio Ukić u stravičnoj konkurenciji – Staneta Rozmana, Stanka Liseca, Petera Sveta, Daneta Korice, Živka Romea, Tomislava Aškovića, Stevana Vulovića, Petra Molovića, Seada Konda, Dušana Janićijevića – Izlasci na međunarodnu scenu nisu bili tako česti, ali jesu uspešni. Evo kako Ukić gleda na te izlete: „Posebno bih izdvojio dva treća mesta na trci u Imoli. Ipak, ako bih morao da se opredelim za najveći inostrani uspeh to bi moglo da bude drugo mesto na trci u glavnom gradu Angole Luandi. Posle Novogodišnje trke Sao Silvestre u Sao Paolu svakako u to vreme najpoznatija trka tog tipa u svetu“. Jedno je sigurno,rezultati su ga smestili među najbolje jugoslovenske maratonce svih vremena.
Jedan od najlepših i najemotivnijih atletskih trenutaka za Ukića se dogodio na Mediteranskim igrama u Splitu 1979. godine. Branio je boje Jugoslavije na takmičenju na kojem je poslednji put u javnosti viđen maršal Josip Broz Tito. Evo šta kaže o toj maratonskoj trci: „Nisam ubrajan u favorite. Međutim, odlično sam trčao i na kraju u cilju završio na najnezahvalnijem četvrtom mestu. Žal za medaljom ubrzo je smenilo zadovoljstvo. Istrčao sam apsolutni rekord Jugoslavije u maratonu (2:11, 00). Nažalost radost je kratko trajala. Ispostavilo se da je staza bila kraća od propisane tako da rekord nije priznat“, sa setom se prisetio Ukić te trke.
To što je danas više vezan za ugostiteljstvo ne znači da se Numan potpuno udaljio od atletike. Jedan je od trenera dugoprugaša u AK Solin. Za situaciju u hrvatskoj atletici govori da nije sjajna. „Split je nekada bio atletski centar Jugoslavije. Danas je sve drugačije. Klubovi su u privatnim rukama, vode ih bivši atletičari Joško Alebić, Boško Božinović i ostali. Među njima nema takve saradnje koja bi donela dobrobit atletici u Hrvatskoj. Rezultati jedne Blanke Vlašić pokrivaju sve nedostatke koji su brojni u atletskom sportu. Inače, imam odličnu saradnju sa ocem i nekada Blankinim trenerom Joškom“, priča Numan Ukić. Pričao nam je glavni junak ovih redova i o Splitu kao jednom od najsportskijih gradova Evrope, o tome kako mu poslovne obaveze ne dozvoljavaju da više vremena provodi u društvu sportskih legendi ovog grada. S vremena na vreme se vidi sa Ivicom Šurjakom, Zlatkom i Zoranom Vujovićem i ostalim velikanima sporta u bivšoj Jugoslaviji.
Zadovoljan je Ukić kako su ga u prethodnih nekoliko godina dočekivali njegovi sugrađani, obzirom da ga dugo nije bilo u rodnom kraju. Ima razumevanja što ga van Tutina sportska javnost nedovoljno poznaje. „U Novom Pazaru o meni se malo pričalo, samim tim malo se i znalo. Da sam bio u Zvezdi i Partizanu sve bi verovatno bilo drugačije. Posebnu zahvalnost dugujem predsedniku tutinske opštine Šemsudinu Kučeviću. Prisutan sam u reklamama koje promovišu sport Tutina i Sandžaka. Bio sam promoter svih sportskih događaja u Tutinu 2007. godine. Uskoro privodim kraju svoj boravak u Splitu. Život ću nastaviti u Novom Pazaru. Nadam se da će za mene biti mesta u novopazarskoj atletici. Naravno, uz Rifata Zilkića. Mnogo toga dobrog je taj čovek uneo u atletiku. Svaka mu čast“, završio je Numan Ukić.
Mihalić je atletska gromada
Na šampionatu Srbije u krosu čiji domaćin je bio Novi Pazar posle skoro 30 godina sreo je neke atletske prijatelje, sa osmehom priča: „Prepoznao me je legendarni Franjo Mihalić. Srećan sam što sam video tu atletsku gromadu. Pored ostalih susreta drag mi je i onaj sa mojim dugogodišnjim rivalom sa atletske staze Stevanom Vulovićem“.
Nezaboravni Balkanski kros
Nikada Ukić neće zaboraviti jednu trku sa Balkanskog krosa u Turskoj. „U to vreme trener reprezentacije bio je Dane Korica. Zajedno smo pripremili taktiku trčanja. Od starta sam bio u vodećoj grupi atletičara. Posle trećeg ili četvrtog kruga napred je istrčao jedan Bugarin. Niko na njega nije obraćao pažnju, jer smo svi znali da on nema kvalitet da pobedi. Dogodilo smo da smo u toj našoj samouverenosti svi zaboravili na njegov beg. Na nekih 1, 5 km pre kraja trka pojačao sam tempo i već u mislima počeo da slavim titulu. Tada mi je selektor Korica doviknuo – ,, Imaš ga“!. U potpunosti sam ispustio iz sećanja tog Bugarina. Da sam kilometar pre saznao da nisam prvi u tom trenutku, pojačao bih i verovatno osvojio zlato. Ovako, na cilj sam došao kao drugi“, sa blagim osmehom prisetio se Ukić ovog detalja iz svoje atletske karijere.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
