Kad su se srušili naši snovi o Jugoslaviji, morali smo da se okrenemo realnosti. Ispalo je da je Jugoslavija bila nešto drugačije od zemlje koju smo zamišljali kao mesto između sovjetske i američke imperije. Ljudi koji su bili spremni da vide Jugoslaviju kao najnapredniju socijalističku zemlju, možda kao prvu među komunističkim zemljama koja će se priključiti Evropskoj zajednici, gledali su kako se ta zemlja ruši a potom pada u orgiju agresivnosti. I dok su se druge zemlje na istoku Evrope, koje su u svom razvoju zaostajale za Jugoslavijom nekoliko decenija brzo pretvarale u „success stories“, zemlje bivše Jugoslavije postajale su „blokirane tranzicije“.
Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije (32)
Povodom dve decenije od pada Berlinskog zida, Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati tekstove iz Zbornika radova „Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berinskog zida i raspad Jugoslavije“ u izdanju Biblioteke XX veka, čiji je urednik Ivan Čolović, etnolog i politički antropolog. Zbornik nosi priloge 17 domaćih i stranih autora, koji se bave različitim aspektima jedne teme, u skladu sa svojim intelektualnim profilima: V. Arsenijević, I. Čolović, N. Stefanov, K. Luketić, V. Dimitrijević, S. P. Ramet, U. Vlaisavljević, Ž. A. Derans, K. Bugarel, Ž. Paić, I. Erdei, M. Biro, S. Slapšak, V. Perica, M. Malešević, E. Gordi i M. Velikonja. Naslovi i oprema teksta u feljtonu su redakcijski.
Među istraživačima određene generacije koji su radili u raznim mestima u bivšoj Jugoslaviji gotovo da nema čoveka koji nije izgubio dobre prijatelje kada su mnogi intelektualci požurili da daju svoju podršku jednom od nacionalističkih režima tokom 1990-ih godina. Neki su počeli da govore o „svojoj“ naciji kao izvoru svega što je bilo dobro i lepo u Jugoslaviji, dok su se drugi upustili u morbidan posao brojanja žrtava koje je „naš narod“ podneo u prethodnim ratovima. S druge strane, za neke intelektualce – uglavnom malobrojne – sukob je bio povod za preispitivanje ranijih predrasuda i za nove socio-istorijske analize.
Debate u Americi o kolapsu jugoslavenske države imale su i svoju mučnu stranu. Ispalo je da takozvana „neprijateljska emigracija“ stvarno postoji i da su neki ljudi iskoristili priliku da ispolje sentimente koje su ranije držali u sebi. Dobro se sećam atmosfere na akademskim tribinama o (većbivšoj) Jugoslaviji ranih 1990-ih godina u okolini San Franciska. Ako je tribina bila negde u Berkliju ili na istočnoj strani zaliva San Franciska na nju bi dolazila šarena skupina ljudi koji podržavaju Miloševića i njegove klijente: tvrdolinijaši komunisti, potomci prvoboraca iz 1944. čomskisti i mali broj lokalnih Srba iz određene emigracije. Ako bi pak tribina bila u samom gradu San Francisku ili na južnoj strani zaliva, onda bi tu dolazila koalicija Tuđmanovih pristalica: militantni katolici, hladnoratovci starog kova i stariji deo imigracije iz Hrvatske. Slično je bilo u drugim gradovima, a tamo gde je bivših Jugoslovena bilo više, na primer u Čikagu i u Torontu, pretila je i opasnost od fizičkih sukoba.
Naravno tvrdu liniju javne podrške nacionalističkim režimima nisu činili samo imigranti sa Balkana. Ti režimi su imali i lokalnu potporu. U Americi su se uglavnom samo minorni intelektualci angažirali u korist nekih od ‘nacionalnih’ režima, a među njima je bio veoma mali broj dobrih poznavalaca regiona.
Nakon kraja ratova u Jugoslaviji, rekonstrukcija državnog poretka pružila je jedinstvenu priliku raznim ideološkim misliocima na Zapadu da u „novim“ demokratijama primene principe koje nikad nisu bili u stanju da sprovedu u delo. Na taj način je Balkan još jednom poslužio kao laboratorija za razne ideje, od kojih mnoge nisu imale korene u samom regionu.
Oni koji su mislili da je demokratija u stvari sistem balansiranja grupnih prava, imali su Dejtonski sporazum, odnosno dobili su priliku da vide kako funkcioniše ustavni sistem u kojemu pojedinac nije politički subjekt. Oni koji su mislili da je demokratija sistem direktnog narodnog odlučivanja o svemu bez prisustva zvaničnih organa, dobili su šansu da se uvere da je decentralizovan sistem samoupravnog socijalizma vrlo atraktivan za američke desničare, jer odgovara njihovom sumnjičavom stavu prema svakoj centralnoj vlasti.
Fascinacija eksperimentisanjem s novim državama na Balkanu prilično brzo je opala posle 2000. Jedan razlog smanjenog interesovanja za Balkan bio je jednostavno u tome što ljudi koji su bili pokrenuli razne projekte nisu bili ozbiljno zainteresovani za Balkan nego su poslati tamo – da bi kasnije bili poslati u neke druge zemlje, kao što su Irak ili Avganistan, kad su te zemlje privukle veću međunarodnu pažnju. Drugi razlog je to što je realan politički život ispao mnogo manje interesantan nego ideološke priče.
Davne 1994. kad je projekt nacionalnog kiča većpočeo da propada, učesnik jedne tribine o folkloru, čijeg se imena ne sećam, rekao je da smo konačno u fazi kada „od Baje Malog Kninže ne tražimo više nego što Baja Mali Knindža traži od nas“. Možda smo mi na Zapadu, danas u sličnoj situaciji, da od bivše Jugoslavije ne tražimo više nego što bivša Jugoslavija traži od nas.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
