Rusija podsticala nezadovoljstvo u Bugarskoj

Pošto se Turska protivila namerama o ujedinjenju Vlaške i Moldavije, Rumuni su 1859. pribegli lukavstvu, pa je revolucionarni lider iz 1848. Aleksandru Jon Kuza (Alexandru Ion Cuza) proglašen za kneza i jedne i druge kneževine. Kuza je bio liberalnih pogleda i nije bio judeofob, pa su Jevreji očekivali poboljšanje svog položaja, što se delimično ostvarilo. Godine 1864. dobili su pravo glasa u lokalnim organima vlasti i mogli su sticati zemlju, što se nije odnosilo na mnoge Jevreje smatrane stranim državljanima. Nehrišćani su, doduše, po zakonu mogli dobiti politička prava, ali je odluku u svakom pojedinačnom slučaju trebalo da donosi parlament, što on nije nikada uradio. Kad je Kuza 1866. svrgnut i na presto doveden Karl (Karol) Hoencolern-Zigmaringen (Hohenzollern-Sigmaringen – iz koje je porodice bila jugoslovenska kraljica Marija), policija je u Bukureštu organizovala antijevrejske demonstracije, u kojima je demolirana najveća, Horalna sinagoga, a jevrejski kvart opljačkan. U Ustav je unet nov član VII, kojim se državljanstvo moglo dati samo hrišćanima. Sledeće godine je ministar policije Jon Bratianu počeo da proteruje Jevreje iz sela i zabranjuje onima bez državljanstva boravak u zemlji. Lokalne vlasti su ucenama iznuđivale novac od Jevreja, bilo je pogroma, pljački itd. Evropske sile ograničavale su se na proteste, vlasti su davale obećanja koja nisu ispunjavale, a Vlada se čvrsto držala stava da je jevrejsko pitanje unutrašnja stvar Rumunije. U tome ju je podržavala Rusija.
O Crnoj Gori nema šta da se kaže kad su u pitanju Jevreji, jer ih u njoj nije bilo. Odluke Berlinskog kongresa o verskoj ravnopravnosti su se u njenom slučaj odnosile na muslimane i katolike.
Ostaje da se prikaže kako su sprovođene odluke Berlinskog kongresa u Bugarskoj, Srbiji i Rumuniji. Ni u jednoj to nije išlo brzo i bez problema, pri čemu se Rumunija izdvajala po izbegavanju da ispuni preuzete obaveze. U Bugarskoj je vladalo veliko razočaranje i nezadovoljstvo odlukama Berlinskog kongresa. Smatralo se da joj je nepravedno oduzet najveći deo njenih teritorija, koje je bila dobila Sanstefanskim ugovorom. Pored toga, jedina je ostala u vazalskom statusu, a na delu njene teritorije stvorena je nova država – Istočna Rumelija. Nezadovoljstvo Bugara podsticala je Rusija, koja je smatrana osloboditeljicom, iako je Bugarsku dosta dugo držala pod okupacijom. Iz Rusije je organizovan otpor odlukama Kongresa i masovni protesti protiv njih, što je podržavao knez Dondukov-Korsakov, koji je bio imenovan za komesara. U mladoj bugarskoj građanskoj klasi jačalo je protivjevrejsko raspoloženje, između ostalog i zbog toga što se smatralo da će dobijanjem političke i građanske ravnopravnosti ojačati konkurentski položaj Jevreja.
Dondukov-Korsakov je za februar 1879. sazvao ustavotvornu skupštinu u Trnovu. Tamo je najveći deo debata proticao u osudama odluka Berlinskog kongresa i u žalbama na njih, koje su upućivane predstavnicima velikih sila u Carigradu. Tek u aprilu je, na osnovu ruskog projekta „organskog statuta“, znatno izmenjenog, izglasan ustav, koji su odobrile sile potpisnice mirovnog ugovora iz Berlina. Bugarska vlada bila je svesna nužnosti poštovanja odluka Berlinskog kongresa i to je manifestovala osudom antijevrejskih ekscesa u Istočnoj Rumeliji (Karlovu), kao i pozivom izbeglim Jevrejima da se vrate. Aleksander fon Batenberg, izabran za kneza 29. aprila 1879, bio je pristalica potpune jednakosti svih stanovnika kneževine. Članom IX Ustava pravoslavlje je bilo proglašeno za državnu religiju, ali je u njegovom stavu 40 rečeno: „Hrišćani nepravoslavnih konfesija, kako državljani Kneževine Bugarske po rođenju, tako i naturalizovani, kao i stranci sa stalnim ili privremenim prebivalištem u Bugarskoj, uživaju versku slobodu u meri u kojoj izvođenje njihovih obreda ne krši postojeće zakone“. Stav 57 kaže: „Svi bugarski podanici jednaki su pred zakonom…“, a stav 60 precizira: „Samo podanici Kneževine Bugarske imaju politička prava, ali svi oni koji prebivaju u Kneževini uživaju pred zakonom građanska prava“. Godine 1880, zalaganjem Konstantina Jirečeka, profesora istorije na Praškom univerzitetu, koji je bio postavljen za ministra prosvete Bugarske, donet je privremeni zakon o verskoj upravi hrišćana, muslimana i Izraelićana, koji je, što se tiče Jevreja, stvorio osnove njihove autonomije. Tako su odluke iz Berlina postale deo unutrašnjeg zakonodavstva Bugarske. Posle toga Jevreji u Bugarskoj nisu imali većih problema sve do Drugog svetskog rata.
Nastavlja se