Jedini je fudbaler Novog Pazara koji je u ovom prvenstvu dobio crveni karton. Niko osim njega u plavo – belom timu nije pauzirao jednu utakmicu zato što je sakupio četiri žuta kartona. Jedini je fudbaler Superlige u vrhu liste strelaca, a da nije napadač. Mnogo se brojki naslonilo uz ime Darija Damjanovića, uz Alivodića najboljeg strelca Novog Pazara posle osam prvenstvenih kola ( tri gola ). Neko će na osnovu ovih cifara pomisliti da se radi o borbenom, neko o kvalitetnom fudbalera, ali…
Ako ovi statistički podaci nisu bili dovoljni da otkriju o kakvom fudbalskom biseru i borcu na terenu je reč finale sledi. Novopazarci za sada imaju samo dva poraza u prvenstvu, oba su došla onda kada Damjanović zbog kazne nije bio u timu.
Sutra ćete najverovatnije biti u ekipi. To znači da o neuspehu u duelu sa OFK Beogradu ne treba ni pomišljati?
-Takav je bio splet okolnosti. Naši rezultati nemaju nikakve veze sa mojim igranjem ili neigranjem. Beograđani daleko više vrede nego što to položaj na tabeli govori. Međutim, nema razloga da ni sutra uz podršku naše verne publike ne pokušamo da dođemo do tri nova boda.
Sudije na prethodnim utakmicama prema vama nisu imale milosti. I pored čestih opomena, ne važite za grubog fudbalera?
-Uvek sam iskren kada govorim o fudbalu i sebi. U Kragujevcu sam apsolutno neopravdano dobio crveni karton, na ostale kazne nemam primedbi. Jedan od mojih osnovnih zadataka na terenu je da obavljam i tzv. prljave poslove. Nikada se toga nisam stideo. Primera radi, igrajući za Hajduk u jednoj sezoni opomenut sam 12 ili 13 puta žutim kartonima, ali na kraju prvenstva smo osvojili titulu prvaka.
Iskustvo nas uči da fudbaleri koji su dobar deo igračkog veka proveli u velikim klubovima u 31. godini uglavnom otaljavaju posao. Vi, to je nepodeljeno mišljenje, i dalje izgarate i uživate u igri?
-Kao prvo fudbal volim, a kao drugo često se setim reči hrvatskog reprezentativca Džo Šimunića koji na slično pitanje odgovara da za svaku sledeću utakmicu motivaciju pronalazi u porodici. Tako i ja, kad pomislim na suprugu i dvoje dece, koji žive u Modriči, onda je nemoguće ne dati sto odsto svojih mogućnosti. U mojoj igri ima dosta rutine, ali ništa to ne bi vredelo kad u ovim godinama ne bi bio posvećen radu.
Za vas je karakteristično da ste u ranijim klubovima u proseku jedno prvenstvo završavali sa tri postignuta gola. U Novom Pazaru posle samo dva meseca stigli ste do te brojke?
-Zanimljiva je priča o golovima. Bio sam strelac na prvoj utakmici za Hajduk u pobedi nad Međumurjem ( 3 : 2 ), gol sam dao i na debiju za reprezentaciju BiH protiv Makedonije ( 2 : 2 ), da bi se sve ponovilo sa Novim Pazarom na utakmici sa Radničkim iz Niša. Bilo je u mojoj karijeri još nekoliko važnih golova, pre svega dok sam bio igrač Hajduka, u meču sa Cibalijom, u polufinalu kupa protiv Dinama ili u kvalifikacijama za Ligu Evrope gde je moj gol odlučio o eliminaciji Budućnosti iz Podgorice. U Novom Pazaru izvodim jedanaesterce, tako da bi se moglo dogoditi da ovo bude moja najefikasnija sezona u karijeri.
Šta ste znali o Novom Pazaru pre letošnjeg dolaska u klub?
-Dosta toga mi je pričao Raščić koga poznajem još iz lige BiH. Znao sam i pre razgovora s njim da klub ima najverniju publiku u ligi. Baš mi se posrećilo u izboru klubova. Nije mi prvi put da igram pred ispunjenim tribinama, tako je bilo u Hajduku, Čeliku, Kajzerslauternu, reprezentaciji BiH. Kad imaš tako verne navijače i publiku i obaveze su veće, ali je zato i zadovoljstvo posle dobrih igara i rezultata ogromno.
Vaš odlazak u tako veliki klub kao što je splitski Hajduk bio je koliko iznenađujući toliko i buran?
-Hajduk je moja životna škola, voljeni klub. Pratio sam sve što se ovih dana događalo u klubu. Mojoj sreći nije bilo kraja kad je saopšteno da su „bili“ posle mnogo peripetija uspeli da izbegnu stečaj. Posle svih događanja tokom devedesetih godina bio sam prvi pravoslavac koji je zaigrao na Poljudu. Sad kažem, Hajduk je klub koji mi je obezbedio hleb. Da se ne lažemo, u početku je bilo izvesnog straha. U Split me je iz male Modriče doveo sadašnji selektor hrvatske reprezentacije Igor Štimac. On je imao i ima veliki ugled u klubu, vole ga navijači. Imao sam problema sa vizama kada je trebalo igrati evropske utakmice, morao sam se dokazivati većini trenera, ali sam zato dobio podršku navijača. Splitska „Torcida“ me je fenomenalno prihvatila. Nikada neću zaboraviti, dok je trener bio Ivan Pudar nisam se uklapao u njegovu viziji tima, kako su me dočekali u trenutku kada sam ulazio u igru umesto Rumuna Florina Černata. I sad se naježim prisećajući se skandiranja i ovacija „ Torcide“. Ponosan sam što sam za Hajduk odigrao više od 100 utakmica.
Kakva su sećanja na Obrenovac. Kao 18 – godišnjak pokušali ste da gradite karijeru u tamošnjem Radničkom?
-Taj deo života najradije bih zaboravio. Kada sam stigao u Obrenovac imao sam četkicu za zube, ali ne i pastu. Sećam se da je to bila solidna drugoligaška ekipa, koju su predvodili Nemanja Dančetović i Jovan Damjanović. Kod trenera Milenka Kikovića sam se kalio, a kod njegovog naslednika Boška Đurovskog bio primoran da pakujem kofere za povratak u Šamac. To je život, izgledalo je logično da ću u Srbiji lakše obezbediti osnovnu egzistenciju, a dogodilo se da sam tek u Hrvatskoj stao na svoje noge. Zato nije čudno što danas imam pasoše Hrvatske i BiH.
Predvodili su vas tokom karijere poznati treneri, a za saigrači ste imali i danas cenjena imena u evropskom fudbalu?
-Kada sam došao u Hajduk ekipu je vodio Ivan Katalinić, sarađivao sam i sa Ivanom Pudarom i posebno mi je drago što mi je jedan od učitelja bio Zoran Vulić. Sve bivši reprezentativci velike Jugoslavije. Vulić je najviše verovao u mene. U vreme kad je trenirao ruskog prvoligaša Luč Energiju poveo me je sa sobom. U Hajduku je svojevremeno bila čitava plejada sjajnih igrača, poput Kranjčara, Veića, Leka…
Za BiH 25 utakmica
U dresu reprezentacije Bosne i Hercegovine došli ste do fascinantne brojke od 25 nastupa na kojima ste postigli dva gola?
-Debitovao sam kod selektora Meha Kodra na prijateljskoj utakmici sa Makedonijom u Zenici. Odigrali smo samo 2 : 2, a ja sam postigao oba gola. U razmaku od samo dva minuta upisao sam se u strelce. Bila je to ekipa u kojoj su igrali Spahić, Rahimić, Misimović, Ibričić, Džeko. Kasnije su me pozivali i ostali selektori, Fuad Muzrović i Ćiro Blažević. Bila je to odlična selekcija, a danas je Bosna i Hercegovina jedna od najperspektivnijih reprezentacija u Evropi i najveći favorit svoje grupe za odlazak na Svetsko prvenstvo u Brazilu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
