Samoća gorča od čemera

– Društvo su mi metla, puška i radio. Godine su uzele danak te od posla mogu samo malo da pometem oko kuće. Dvocevka mi glavu čuva kad smrkne, a čim svane započnem „razgovor“ sa ovom čudnovatom kutijom. Svega sam se u životu nagledao, puno napatio, naradio, svakoj bolesti i pošasti odoleo, a glave će mi doći – čamotinja i samoća, priča deda Jelenko.

A nekada je, kaže, sve bilo drugačije. Jedna od najlepših kuća u rodnoj Negbini bila je puna čeljadi, ambari žita, plastenici roda, štale krupne i sitne stoke. Bio je Jelenko jedan od bogatijih i viđenijih domaćina u selu. Imao je preko 40 hektara zemlje i šume, pedesetak ovaca, dvadesetak krava, pomoćne prostorije jedva su se zatvarale od teške i lake mehanizacije. Žena Voja mu je bila najveći oslonac. Delila je sa njim i dobro i loše, vredno radila i u njivi, i u štali, brinula o domaćinstvu i četvoro dece.

– Srce joj je od tuge prepuklo pre par godina. Sahranili smo troje dece. Jednu ćerku i dva sina. Jedan pre 30. poginuo u saobraćajnoj nesreći, a drugog rak „pojeo“. Pred kraj života iz Beograda se vratio u rodnu kuću, a kako bi se lečio, sve je rasprodao. I traktor, i stoku, i šumu, i zemlju, sve… On je završio u mukama, a ja u sirotinji. Nemam penziju, ni pomoć države, krčmim još pomalo ušteđevine koju sam stekao prodajući njive. Ali, ne žalim se. Ima i mnogo gore, kaže starina i najviše tuguje jer godinama ne viđa bolesnu ćerku, koja živi u Užicu, kao ni unuke koji su, kaže, nestašni i razasuti po svetu.

Iako se sudbina sa njim grubo poigrala, čiča Jelenko ima volje da proživi još koju godinu. Da udiše lekoviti planinski vazduh koji ga očeličio i u svitanje uživa u proplanku podno Murtenice. Jelenkov recept za dugovečnost su rad, red i mera u svemu. Nikada nije zapalio cigaretu, niti preterivao u jelu i piću. Kakva god muka čoveka da snađe, rđi ne sme da se poda, kaže starina. I na pragu stote, Jelenko sam kuva, pere, uredno pegla košulje bele kao sneg i dosta polaže u ličnu higijenu. Održava kuću i okućnicu, a u retkim prilikama siđe i do grada – da izmiri dugove državi! „Za dug život, potreban ti je i miran san, a da bi ti san bio spokojan, ne smeš nikom ništa da duguješ. Ni komšiji, ni prijatelju, ni rođaku, a ni državi. A do Boga je da li će za poštenje da te nagradi“, poručuje deda Jelenko.

Životna priča starine iz Negbine , koji „treće doba“ provodi sa osećanjem gorčine, nažalost, nije redak slučaj u ovim planinskim vrletima. Mladi „trbuhom za kruhom“ sve češće napuštaju kućno ognjište, bez namere da se ponovo vrate u zavičaj, a stari su prepušteni sami sebi, prinuđeni da se bore sa usamljenošću i nemaštinom.

– Jelenko Đenić, kao i mnoga druga stara lica, ne ispunjava kriterijume za stalnog korisnika socijalne pomoći jer poseduje zemlju. Ono što Centar za socijalni rad i Opština mogu jeste da deda Jelenku i starim licima sa sličnom situacijom, povremeno pružimo podršku kako kroz jednokratne novčane pomoći i paketa sa hranom i higijenskim sredstvima, tako i da sa njim porazgovaramo, uputimo mu toplu ljudsku reč uz poruku da ga društvo, ipak, nije zaboravilo, ističe Jelena Leković, direktorka opštinskog Centra za socijalni rad, koja je pre nekoliko dana obišla deda Jelenka, i u saradnji sa lokalnim Crvenim krstom, uručila pomoć u hrani i sredstvima za higijenu.