Nađa Tešić, književnica iz Njujorka, poreklom Užičanka, bila je gost književne večeri posvećenoj sećanju na njenog brata Stojana Stiva Tešića (1942 – 1996), dramskog pisca koji je 1979. godine nagrađen Oskarom za scenario filma Breaking Away. Druženje sa Tešićevom i podsećanje na njenog brata organizovalo je Udruženje građana Forum iz Užica, a bila je to prilika da se Užičani podsete starih vremena, ali i novih problema o kojima je govorila NAĐATEŠIĆ.
Nađa Tešić, književnica iz Njujorka, poreklom Užičanka, bila je gost književne večeri posvećenoj sećanju na njenog brata Stojana Stiva Tešića (1942 – 1996), dramskog pisca koji je 1979. godine nagrađen Oskarom za scenario filma Breaking Away. Druženje sa Tešićevom i podsećanje na njenog brata organizovalo je Udruženje građana Forum iz Užica, a bila je to prilika da se Užičani podsete starih vremena, ali i novih problema o kojima je govorila NAĐATEŠIĆ.
U SAD je, kao petanestogodišnja devojčica, otišla 1954. godine s majkom i bratom, kako bi se pridružili ocu, koji je ranije napustio zemlju i odselio se u Čikago. Napisala je romane „Daleko od Vijetnama“, „Borac u senci“ i „Rodna gruda“. Obrazovala se na univerzitetima u SAD i Francuskoj, doktorirala francusku književnost na Sorboni i bila profesor na nekoliko svetskih univerziteta. Igrala je glavnu ulogu u filmu „Nađa u Parizu“ (1965), Erika Romera, ali je karijeru glumice ubrzo napustila. – Bez obzira na to što sam mogla da snimim još tri filma, napustila sam to, jer, iako nisam imala novca, nisam želela da se prodam lako – kaže ona.
Srbija ne izgleda dobro
– U Srbiji je užas. Dva i po miliona ljudi su na ivici gladi. Ljudi su zbunjeni. U Srbiju sam dolazila da se smejem i da mi bude lepo, ali to više nije tako.- kaže nađa Tešić.
Poznata po antiglobalističkim stavovima i kao oštra kritičarka američke politike, često portretisana i kao ženski Če Gevara, bila je učesnik demonstracija u SAD protiv rata u Vijetnamu, studentskog protesta 1968. u Parizu, među prvima je posetila Kubu i bila u grupi intelektualaca iz Fransuke, Švedske i Italije koju je primio Fidel Kastro. – Proveli smo dva meseca na Kubi i bilo je veoma lepo – priseća se Tešićka, koja je sa organizacijom Remzi Klarka u SAD, oranizovala demonstracije protiv NATO bombardovanja 1999. godine. Noseći majicu sa likom Če Gevare i sve vreme insistirajući da joj se obraćaju sa drugarice, Tešićka kaže da ona ne može da bude gospođa, „jer je u životu mnogo toga radila kako bi zaradila novac za obrazovanje“.
Ženski Če Gevara
– Nosim majicu sa likom Če Gevare da izrazim protest protiv imperijalizma i globalizma, koji su započeli u SAD i šire se svetom. Sve zemlje na svetu trebalo bi da neguju svoju kulturu i same odaberu načine na koji žele da žive, ali danas to nije moguće zbog medijske i ekonomske diktature jedne zemlje – smatra Nađa Tešić.
Poslednji put bila je u Užicu 1999. godine, kada se, kako je rekla, nakon bombardovanja suočila sa „zgnječenom poštom, koju su 1999. godine srušili zlotvori“.
– Moj brat je uvek bio pisac, ali ja sam želela da postanem lekar. Međutim, u to vreme ženama u SAD to nije bilo moguće – rekla je sestra užičkog oskarovca, koji je tri puta dolazio u Srbiju, a preminuo pre dvanaest godina.
– Moj brat je umro od gneva, jer je bio nemoćan da bilo šta uradi. Ja sam se pridružila organizaciji Remzi Klarka da se borim i to me je spaslo. Želela sam da ispričam drugačiju priču o Srbiji tokom NATO bombardovanja i veoma često sam gostovala na CNN. Želela sam da se vratim u Srbiju za vreme bombardovanja, ali smo procenili da je moj zadatak da ostanem u SAD i borim se za drugačiju sliku o Srbiji – rekla je Tešička.
Na molbu da se priseti uzroka studentskog protesta 1968. godine, ona je ocenila da je to bio veliki bunt, koji je pokušao da se, pored ostalog, suprotstavi i potrošačkom društvu.
– Tražili smo promene društva. Protest su pokrenuli studenti sa Sorbone, kojima se pridružio i deo mlađih radnika. U to vreme De Gol je nameravao da pozove SAD da intervenišu u slučaju revolucije, ali znala sam da revolucije neće biti, jer za to je potrebna radnička klasa. To nije bilo moguće, pošto tadašnja Komunistička partija nije želela revoluciju, već da ostane u opoziciji. Ipak, san o idealnom svetu nije počeo 1968. niti je tada završen. On će uvek postojati, a na ljudima je da se organizuju i takav san ostvare – poručila je književnica.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
