Sarita Bradaš iz Centra za dostojanstven rad: Diskriminacija i seksualno uznemiravanje se nedovoljno prijavljuju

Sarita Bradaš ocenjuje da je trenutno stanje radnih prava žena u Srbiji nepromenjeno u odnosu na prethodne godine, i taj status quo ilustruje indikatorima koji ukazuju na značajne rodne nejednakosti na tržištu rada godinama unazad, pre svega u pokazateljima zaposlenosti, aktivnosti i neaktivnosti, gde je razlika veća od deset procentnih poena.

Primera radi u 2024. godini, prema podacima Ankete o radnoj snazi, u starosnoj grupi 20-64 godine zaposleno je 77,2% muškaraca i 65,5% žena, dok je izvan radne snage 15,8% muškaraca i 28,2% žena. Niskom učešću žena na tržištu rada doprinosi, kaže, i njihovo angažovanje u ekonomiji staranja: 31,1% žena i 13,5% muškaraca koji žele da rade, a izvan su radne snage, navodi kao razlog neaktivnosti brigu o drugima, odnosno, osobama sa invaliditetom i deci.

Rodni jaz u zaradama, kao indikator nejednakosti na tržištu rada, povećan je sa 8,8% u 2018. godini na 12,1% u 2022. godini. Rodne nejednakosti u zaradama prisutne su u većini sektora delatnosti, u istim zanimanjima, u javnom i privatnom sektoru i na istim nivoima obrazovanja, pojašnjava Bradaš. Prema njenim rečima, zarade žena u odnosu na zarade muškaraca niže su u sektoru finansijskih delatnosti i osiguranja za 20,6%, u sektoru informisanja i komunikacije za 20,3%, a u sektoru prerađivačke industrije za 19,6%.

– Rodni jaz u zaradama prisutan je na svim nivoima obrazovanja, pri čemu za zaposlene sa nižim obrazovanjem iznosi 18%, za zaposlene sa srednjim obrazovanjem 12,6%, a najveći je kod zaposlenih sa visokim obrazovanjem i iznosi 23,3% – ističe Bradaš, iznoseći statistiku.

Od karakteristika rodnih režima u zemljama poluperiferije kapitalizma, kako se navodi u literaturi, intenzivno je trošenje ženskih resursa i u javnoj i u privatnoj sferi. Kako neke autorke navode, glavna uloga žena u kapitalizmu je da besplatno omogući kapitalu da se reprodukuje radna snaga, pa su najčešće žene te koje bez naknade brinu o deci, starijima, bolesnima, osobama sa invaliditetom. Ako im uz neplaćene poslove ostane vremena za plaćeni rad to neće biti rad pod jednakim uslovima i mogućnostima u kojima pretežno rade muškarci.

– Prošla je jedna decenija od kada su pod neoliberalnim diktatom uvedene mere štednje u javnom sektoru kroz zabranu zapošljavanja i smanjenje zarada. Budući da žene čine većinu zaposlenih u javnom sektoru, ove mere su više uticale na pogoršanje njihovog položaja, a posledice se osećaju i danas – ističe Bradaš. Primera radi, učešće zaposlenih sa ugovorima na određeno vreme među stručnjacima u obrazovanju, koje je udvostručeno u periodu od 2013. do 2024. godine sa 10,9% na 21,9%.

– U sektoru obrazovanja, pored rasta nesigurnosti u pogledu trajanja zaposlenja raste i finansijska nesigurnost – ukazuje Bradaš i dodaje da je u poređenju sa 2018. kada su prosečne zarade zaposlenih u obrazovanju bile 4,6% veće od republičkog proseka, u 2024. godini zarade zaposlenih u obrazovanju bile su manje od republičkog proseka za 7,8%. Upitana kako institucije reaguju na prijave i da li se slučajevi rešavaju u korist žena, Bradaš kaže da je na to teško odgovoriti, budući da nisu dostupni podaci o prijavama koji su razvrstani po polu.

– Sudovi ne prikupljaju i ne obrađuju podatke o slučajevima razvrstavajući ih po rodu, pa ne raspolažu rodno osetljivim podacima. Podaci kojima raspolažemo su iz istraživanja koja sprovode organizacije civilnog društva, prema kojima se najveći broj slučajeva diskriminacije i seksualnog uznemiravanja ne prijavljuje, a malobrojne koje su se obratile nadležnoj ustanovi zbog diskriminacije na radu, izjavljuju da su ih u institucijama saslušali i rekli da ne mogu ništa da urade – naglašava Bradaš. Ona dodaje da je Poverenik/ca za zaštitu ravnopravnosti jedina institucija koja podatke o slučajevima rodne diskriminacije u oblasti rada i zapošljavanja razvrstava po rodu, kao i po prirodi diskriminacije i polu lica koje je podnelo pritužbu.

– U redovnom godišnjem izveštaju za 2024. godinu navedeno je da se petina pritužbi odnosi na oblast zapošljavanja i rada, pri čemu se u ovoj oblasti pol i bračni i porodični status, kao osnovi diskriminacije u najvećem broju slučajeva, pojavljuju zajedno u vezi sa trudnoćom i materinstvom – ističe sagovornica. Bradaš dodaje da je kršenje radnih prava moguće anonimno prijaviti inspekciji rada, osim u slučaju otkaza ugovora o radu.

– Ne postoje rodno razvrstani podaci, tako da nije moguće odgovoriti u kojoj meri ih žene koriste. U istraživanjima se navodi nekoliko razloga za neprijavljivanje diskriminacije u oblasti rada: strah od posledica prijavljivanja odnosno da će prijavljivanje dovesti do negativne reakcije poslodavca i daljeg pogoršanja položaja zaposlenih; normalizacija rodne diskriminacije usled neinformisanosti; nepoverenje u institucije. Najčešći razlog za neprijavljivanje seksualnog uznemiravanja je to što žene smatraju da je to problem koji treba da reše same – kaže Bradaš. Međutim, stručnjakinja kaže da probleme sa kojima se suočavaju, žene ne mogu rešiti same, već im je potrebna podrška drugih, te ukoliko su članice sindikata za pomoć se mogu obratiti njihovim pravnim službama, ukoliko nisu, mogu se obratiti organizacijama koje pružaju besplatnu pravnu pomoć u ovim slučajevima: Viktimološko društvo Srbije, Udruženje za radna prava žena ROZA, Centar za politike emancipacije i dr…

Zakoni i njihovo dosledno primenjivanje

– Objavljene su brojne analize radnog zakonodavstva i antidiskriminacionog zakonodavstva, kako od strane akademske zajednice tako i organizacija civilnog društva, koje sadrže preporuke za izmene i dopune propisa kao i za primenu postojećeg pravnog okvira, a koje bi unapredile zaštitu žena na radu. Za početak je dovoljno da donosioci odluka i nadležne institucije primene date preporuke – smatra Bradaš.