Ševa

Zoran Panović Odavno je „ševa“ izgubila svoje pravo značenje. Tu, naravno, ne mislimo na pticu ševu, niti na trubački urnebes „ševu“, koji u ritmu oponaša dotičnu pticu. Mislimo na onu „ševu“, u kontekstu takozvanog „ptičijeg vremena“ – „za sovu i ševu“, pri čemu ni „sova“ ne podrazumeva istoimenu pticu (makar i nalik Koštunici), već se tu misli na spavanje – po „ptičijem“ (kišnom) vremenu. Znate, kako to već biva kad kiša ne pljušti, već monotono dobuje. Dakle, kad kažemo „ševa“ mislimo na dribling u fudbalu. Na primer, na ono što su davno radili Šekularac i Pele, a što je ne tako davno radio i Zlatan Ibrahimović, dok je igrao za Ajaks. Ta Zlatanova ševa je dospela i na Jutjub i na displejčiće mnogih mobilnih telefona širom sveta. Tu ševu, čast izuzecima, ubio je takozvani industrijski – totalni – fudbal. Srećom, fudbalski reprezentativci Rusije počeli su da ševe (s loptom)i to je jedan od najvećih dometa tekućeg Eura. Bilo je još vraćene lepote fudbalu, za razliku od one smaračine od pre četiri godine u Portugalu. Rusi za sada prednjače u lepoti.
Zbog Rusa (protiv Holandije), širom „srpskih zemalja“ su titrali živci. I to je politički sasvim racionalno. Em istorijske, duhovne i ekonomske veze, em što Rusi nisu priznali Kosovistan. Niti će. Razumljivo je i da Srbi koji su letovali u Turskoj, i pamte ljubaznost tamošnjih domaćina, a ne pamte „danak u krvi“ i „pravo prve bračne noći“, navijaju za Tursku protiv Hrvatske, ali ipak ostaje mala dilema – da li su sećanja na šverc ture u Stambolu, brčkanje u Kušadasiju i glasanje u Bodrumu, ili navodno mirenje Sulje i Rasima preko Ankare, zaslužni čak i za šenlučenje (pucnjavu) na Voždovcu (primera radi), kad su Turci izjednačili. Ili je mržnja prema „ustašama“ bila faktor indukcije ljubavi prema Turskoj. Opravdano sumnjamo da je turska fudbalska atrakcija (tri puta se spektakularno vraćali iz mrtvih) baš glavni razlog simpatija za Tursku. Mada, kod normalnih ljudi, ima i tih motiva. Ali, budite sigurni da će – prođu li hipotetički u finale Španija i Turska – većina Srbije opet navijati za Tursku, bez obzira na to što je ova priznala Kosovo (iznenađujuće, po rečima ministra Jeremića), a Španija to nije učinila iz principijelnih razloga, i bez obzira na to što je Demirel bio na Tuđmanovoj sahrani (i to kao jedini bitan strani državnik), a da na Mirogoju, naravno, nije bio Huan Karlos.
I oni koji su u Srbiji navijali za Hrvatsku protiv Turske nisu to baš radili samo zbog sećanja na miris borovih iglica iz Makarske, već i zato što se propuštene fudbalske šanse Srbije (organizacione i mentalitetske) najbolje očitavaju u fudbalskim uspesima Hrvatske. Kad vidite Hrvatsku, nekako vam je najlakše da zamislite Srbiju u istoj poziciji. Pa da se onda perverzno i radujete, ili tugujete. Doduše, ima i onih racionalnih, kao što je Milorad Dodik, koji fudbal tretiraju kao Evrosong, pa je valjda najnormalnije (uprkos traumi prošlosti) navijati za suseda, posebno ako se iza tog navijanja oseća i realna ekonomska i politička korist. Čuli smo i one koji su navijali za Tursku jer se „sećaju Hrvata, a ne sećaju se Turaka“. Najmanje je bilo ravnodušnih prema ovoj utakmici. Kao što je samo malo više bilo onih koji su delili simpatije samo po fudbalskim aršinima. Eto, sećamo se kad smo mi jednom prilikom navijali za Norvešku, i kad su nas ovi koji danas navijaju za Tursku i Hrvatsku u čudu pitali što to radimo, a mi im odgovorili – zbog naših interniraca, zbog Isidore Sekulić, zbog Hogara Strašnog, zbog „asfalta za demokratiju“ i silnih donacija, zbog toga što nisu u EU, a imaju više standarde nego mnoge članice EU. Ovi što se danas nerviraju zbog Turaka i Hrvata nisu baš umeli da uvaže naše argumente, kao što ni mi pre neki dan nismo mogli njihove.
No, dobro. Da dođemo do suštine. Navijanje za Tursku (pa i zbog mržnje prema „ustašama“), sigurno ne znači formiranje „društva kaursko-balijskog prijateljstva“. Ali, politički odnos prema Turskoj teško je odvojiti od odnosa prema ovdašnjim (eks-YU) Bošnjacima. Prvo, sasvim je normalno da Srbin iz Trebinja navija za Srbiju, a ne za BIH, kao i da Hrvat iz Ljubuškog navija za Hrvatsku, a ne za BIH. Ali, to znači da je sasvim normalno i da Bošnjak iz Srbije navija za BIH, a ne za Srbiju. I tu nema ljutnje. Treba primiti k znanju da Bošnjaci u Turskoj vide upravo ono što Srbi vide u Rusiji. I tu, takođe, nema ljutnje. Takođe, i za Srbe i za Bošnjake važi da kad gledaju Van Bastena i njegove momke – ne treba u njima da vide holandski bataljon iz Srebrenice. Kao što ne treba odbaciti ni verovatnoću da je sve moglo biti drugačije da je u Srebrenici bio neko nalik Hidinku. Neki Srbi valjda sad shvataju da kad ovdašnjim Bošnjacima kažu da su „Turci“, da ih ne vređaju, već da im laskaju. Umesto indirektnog svrstavanja na jednu stranu navijačkog rata u aparthejdiranom Mostaru, tolike srpske simpatije prema Turskoj mogu valjda pametnije da se iskoriste. Kao što bi svima na ovim ukleto-bizarnim prostorima trebalo da bude jasno da su i Rusija i Turska mnogo bliže Evropi nego njihovi infantilni obožavaoci na Balkanu. Ovo prvenstvo upravo to pokazuje, a bitka za Bosfor i Dardanele tu je samo folklor za velike sile i pitanje života i smrti za njihove balkanske imitatore. Uključujući i one „kockaste“, koji su u Beču „opet branili Evropu“ od Turaka. Bude li finale Rusija – Turska, mnogi neće toliko voleti Rusiju, a Tursku će odjednom zamrzeti jer tako mrze i domaće „balije“. Neki drugi Mostar lako će se naći.