Šezdesetosma druge Evrope

U Parizu, Zapadnom Berlinu, Londonu i Rimu, proleće 1968. bilo je obeleženo protestima protiv rata u Vijetnamu. U Varšavi, studenti su, takođe, protestovali, ali iz drugih razloga. Mladi Poljaci nisu izašli na ulice Varšave da viču „Ho, Ho, Ho Ši Min“ u znak solidarnosti s Vijet Kongom, već da od represivne vladavine komunista brane slobodu i kulturu sopstvene zemlje.
Umesto da uzvikuju Hoovo ime, mladi Poljaci polagali su cveće na spomenik Adamu Mickijeviču, pesniku iz XIX veka čija je drama Predočevsko veče, napisana u slavu borbe za slobodu, bila proglašena subverzivnom i antisovjetskom, a njeno izvođenje u Narodnom pozorištu u Varšavi zabranjeno.
To su samo neke od razlika između zapadnih i istočnoevropskih studenata u revolucionarno proleće pre četrdeset godina. Mada su pobune koje su pokrenuli pripadnici iste generacije poprimile sličan oblik uličnih demonstracija i sedenja na ulicama, bilo je daleko više razlika nego sličnosti u studentskim protestima s jedne i druge strane gvozdene zavese. Reč je, naravno, o kontekstu. Tačka razmimoilaženja sa zapadnim studentima – sloboda govora i okupljanja, ideološki pluralizam i demokratski politički sistem – bila je, za njihove istočnoevropske kolege, dalek cilj koji nisu mogli da ostvare.
Nesrećni zbog kapitalističkog potrošačkog društva koje je metastaziralo svuda oko njih, zapadni studenti napali su sistem sa stajališta ekstremne levice. Poljski, čehoslovački i jugoslovenski studenti usmerili su svoje proteste protiv komunističke diktature koja je njihovim društvima uskraćivala osnovne slobode. Za zapadnjake, glavna pretnja bio je američki imperijalizam, okrivljen za „prljavi“ rat u Vijetnamu. Za Poljake i ostale istočnoevropljane, sovjetski imperijalizam bio je pretnja koja se uskoro realizovala Brežnjevljevim slamanjem Praškog proleća. Dok su zapadnjaci želeli revoluciju, istočnoevropljani su – ne manje glasno – samo tražili da vlast poštuje zakone.
– Štampa laže, vikali su demonstranti u Varšavi spaljujući novine koje je kontrolisala partija. Za Vladislava Gomulku, tadašnjeg lidera partije, i druge komunističke vođe, sloboda štampe bila je buržoasko zastranjivanje.
Demonstranti u Parizu spaljivali su automobile protiveći se buržoaskom životnom stilu. Kako gledate na stvari, zavisi od toga gde ste. Dok su se studenti u Parizu i na Berkliju okrenuli protiv akademske nauke, njihove kolege u Varšavi i drugim poljskim gradovima stale su u odbranu tradicionalne uloge univerziteta i njegove autonomije, a podržali su ih mnogi profesori.
Za razliku od situacije na Zapadu, sukob generacija odigrao je neznatnu ulogu u poljskoj šezdesetosmoj. Pisci i naučnici, koji su takođe bili ljuti zbog zabrane izvođenja Mickijevičevog komada i cenzurisanja nacionalne kulture, pridružili su se protestu. Studentski pokret u Poljskoj poprimio je masovan karakter tokom demonstracija na Univerzitetu u Varšavi, 8.marta. Studenti su se ujedinili da podrže dvoje kolega koji su bili isterani zato što su protestovali u Narodnom pozorištu. Jedan od njih bio je Adam Mihnjik, kasniji dugogodišnji politički zatvorenik i strateg pokreta Solidarnost osamdesetih.
Policajci i partijski „dobrovoljci“ brutalno su razbili mirne demonstracije. Pokušaja dijaloga uopšte nije bilo. Kršeći viševekovnu tradiciju autonomije univerziteta, policija je umarširala u fakultete, prebila studente i pohapsila veliki broj demonstranata. Odgovor je bio širenje protesta na univerzitete širom zemlje, koji su često podržavali mladi radnici.
Laži komunističke štampe, koja je izopačavala značenje protesta i napadala studentske lidere, samo su pogoršale stvari. Partija je pribegla antisemitskoj propagandi, navodeći da su neki studentski lideri Jevreji. Kampanja mržnje koja je usledila naglasila je potpuni nedostatak slobode javnog izražavanja. Zahtev za ukidanje cenzure bio je jedan od prvih političkih slogana poljskog marša 1968. Usledili su zahtevi za slobodu okupljanja i pravo na udruživanje. Od suštinske je važnosti to što demonstranti nisu tražili slobodne izbore. Pokazali su da su bili realisti, ali jesu tražili mere građanske kontrole vlasti u ekonomiji i politici. „Nema hleba bez slobode“, bio je jedan slogan.
Posle 1968. godine, nekadašnji demonstranti na Zapadu postepeno su ulazili u politički i intelektualni establišment svojih zemalja. Poljski demonstranti našli su se u zatvoru ili u egzilu. Nekoliko hiljada njih isterano je sa univerziteta, a osamdeset je zaglavilo robiju posle političkih procesa.
Vlast je, takođe, otpustila istaknute profesore koji su uticali na protest i podržali studente. Najmračniji odgovor režima, antisemitsko čišćenje, okončano je egzodusom više od 10.000 ljudi, koji su ostali i bez državljanstva.
Protesti, kojih se mnogi na Zapadu sa setom sećaju, doveli su do različitih ishoda. Antikapitalistički radikalizam mnoge zapadne demonstrante odveo je u vode ekstremne levice, odbacivanja liberalne demokratije i, u nekim slučajevima, terorizma. Ideološka evolucija poljske studente odvela je u suprotnom pravcu, od napora da „unaprede“ socijalizam u ime „pravog“ marksizma do antitotalitarne opozicije i stvaranja slobodnog civilnog društva.
Hapšenja su dovršila evoluciju martovskih boraca i oslobodila ih iluzija. Sedamdesetih godina oni su stvorili najveći opozicioni centar u socijalističkom lageru. Pokret Solidarnost iz osamdesetih i mirno svrgavanje komunizma bilo je, u velikoj meri, delo njihove generacije. To je bio jedini umesan kraj puta koji je počeo 1968, ispod spomenika Mickijeviču.