SFRJ je bila otvorena zemlja

Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije (31)

Povodom dve decenije od pada Berlinskog zida, Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati tekstove iz Zbornika radova „Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berinskog zida i raspad Jugoslavije“ u izdanju Biblioteke XX veka, čiji je urednik Ivan Čolović, etnolog i politički antropolog. Zbornik nosi priloge 17 domaćih i stranih autora, koji se bave različitim aspektima jedne teme, u skladu sa svojim intelektualnim profilima: V. Arsenijević, I. Čolović, N. Stefanov, K. Luketić, V. Dimitrijević, S. P. Ramet, U. Vlaisavljević, Ž. A. Derans, K. Bugarel, Ž. Paić, I. Erdei, M. Biro, S. Slapšak, V. Perica, M. Malešević, E. Gordi i M. Velikonja. Naslovi i oprema teksta u feljtonu su redakcijski.

No ipak su postojale neke rupe u kompleksnom sistemu odbojnosti prema komunizmu i Rusima. Prvo, nije bilo sasvim jasno ko su bili komunisti. Da li su radnici koji su učestovali u sindikalnom pokretu bili komunisti? Ili ljudi koji su podržavali socijalnu politiku za smanjenje nejednakosti u društvu? Ili ljudi koji su se protivili rasizmu? Takve ljude smo poznavali svi mi i imali ih u svojim porodicama. Ali su naši desničari govorili da su i oni komunisti. Takva je retorika naravno trebalo da posluži tome da se neki ljudi diskvalifikuju, ali je ishod bio drugačiji: izraz „komunista“ tumačili smo kao skraćen opis čoveka koji ne razmišlja kao ekstremniji deo našeg establishment-a.

I još jedna rupa: nisu ni Rusi ni ostali Sloveni bili baš svima nepoznati. Naročito u većim gradovima (ali ne samo u gradovima – vinograde u Kaliforniji drže Hrvati, poljoprivrednici u Masačusetsu i Ohaju su Poljaci, u Mičigenu Srbi, među najvećim zemljoposednicima na jugu Teksasa su Česi…) ljudi iz slovenskog sveta su bili naše komšije, kolege i prijatelji. Čast izuzecima, ali uglavnom ih nismo doživljavali kao nama tuđe i zlonamerne ljude. Znali smo da su zemlje njihovog porekla i da za one koji su poticali iz tih zemalja nije bilo lako otići tamo ili komunicirati sa tamošnjim ljudima. Jedan deo ekstremne desnice je prilično uspevao u naporu da pravi politički kapital od tih teškoća.

Međutim, ljudi su na Jugoslaviju gledali drugačije nego na druge komunističke zemlje. Prvo, Jugoslaviju je osnovao jedan pravi heroj. Od ranih dana Drugog svetskog rata znali smo da je Tito autentičan heroj, zato što nam je to rekao Luj Adamič. Taj slavni novinar je prvo upoznao Amerikance sa teškoćama svoje zemlje u knjizi The Native’s Return iz 1934. (Adamič 1934). Deset godina kasnije, on nas je obavestio da čovek zvani Mikhailovič „odražava prošlost“, dok pravi rat vodi izvesni „Josip Brozovič“ (Adamič 1943: 49, 55). U novije vreme u Srbiji kruži priča o četnicima koji su spasli savezničke avijatičare a zauzvrat dobili samo nezahvalnosti trulog Zapada. U stvari niko u Americi ne zna tu priču. Znali smo samo da je Tito pobedio Nemce i uz to ponizio Staljina, pa je stoga heroj.

Drugo, Jugoslavija je bila naš saveznik protiv SSSR-a. Tačno je da nije bila neki pouzdan saveznik, ali takva su bila vremena. Ono što su prikazivaili naši špijuni u svojim izveštajima ispalo je dosta banalno, ali manje ili više tačno. Ali Jugoslavija se u našim očima najviše razlikovala od drugih komunističkih zemalja po tome što nije bila zatvorena zemlja. Ne samo što su ljudi dolazili odande, nego su i išli tamo – uglavnom u turističke posete na obalu Jadrana, i poneko na skijanje ili na obilazak rimskih i antičkih naselja. Obavezno bi svi po jednu noć proveli u Beogradu, jer je JAT namestio sistem tako da je to bilo neizbežno. I naravno da su posetioci videli uglavnom samo lepe stvari, uživali na plažama, dobro jeli i pili, videli da su ljudi uglavnom druželjubivi i fini. Čak je i Sofija Loren opisala u svom kuvaru branje grožđa na Brionima sa Titom, u stilu koji sugeriše da učešće visokih zvaničnika u berbi oslikava demokratski karakter jugoslovenskog režima (valjda zato što grožđe nije brala jeftina sezonska radna snaga) (Loren 1971: 112-115).

Za nas studente koji nismo bili u stanju da priuštimo sebi vina kakva su pili Tito i Sofija Loren, najpristupačnije pristojno vino na tržištu je bila jugoslavenska ‘Avia’, sasvim pitko vino a jedna boca je koštala svega dva dolara.

Pošto smo imali priliku da upoznamo bogatstvo i raznolikost kulturnih proizvoda jugoslovenskog socijalizma, bili smo iznenađeni kada smo kasnije videli kakvi su monstrumi izašli iz njega.

Nastavlja se