Stanje u leskovačkim privatnim kompanijama, bar kada su u pitanju radnička prava, najblaže rečeno nezadovoljavajuće je, jer su zaposleni materijalno ugroženi, a njihovo ljudsko dostojanstvo ozbiljno povređeno.
To su samo neke od ocena Saveza samostalnih sindikata Jablaničkog okruga, ali ni sindikat, ni radnici u pomenutom sektoru, nisu moćni da prilike menjaju nabolje. U vreme opšte ekonomske krize mnogi su radnici primorani da „slepo slušaju“ poslodavce, jer im je posao u privatnoj firmi, makar i pod uslovima koji nisu primereni ni vremenu sa početka dvadesetog veka, jedini način da prehrane porodicu.
Sindikat raspolaže podatkom da je u Leskovcu oko pet hiljada privatnih firmi angažovalo oko dvadeset hiljada radnika koji u proseku primaju oko dvanaest hiljada mesečne nadoknade, a gotovo se nikome ne plaća prekovremeni rad, dok je bolovanje nepoznata kategorija.
Stanje u ovom sektoru dobrim je delom nepovoljno i zbog skromnog prisustva osnovnih organizacija sindikata, jer ih ima u samo dve kompanije. Iako, istina, novopečene gazde ne zabranjuju sindikalni rad, to se retko dešava, a u kolektivima koji su privatizovani pokazalo se da ni tu sindikat nema dovoljno snage da se izbori za svoja elementarna prava, pa se zato beleže primeri višemesečnog štrajka.
Jovica Nedeljković, sekretar Veća Samostalnih sindikata Jablaničkog okruga, precizira da sindikat deluje samo u DCP „Hemigal’’ i AC „Ognjanović“, te da su iskustva iz tih firmi pozitivna.
U sindikatu Jablaničkog okruga navode primer „Drvoprometa“, gde su pokušali da sindikalno organizuju radnike, ali nije bilo uspeha, a u većini nekadašnjih društvenih firmi koje su privatizovane postoje sindikati, ali uglavnom samo na papiru. Inače, broj radnika zaposlenih u privatnim kompanijama nije preduslov za sindikalno organizovanje, jer je moguće formiranje osnovnih sindikalnih organizacija i u onim sredinama u kojima radi dvoje-troje radnika.
U Inspekciji rada Jablaničkog okruga kažu da su svesni brojnih nepravilnosti u poštovanju zakona u privatnim kompanijama, izriču i kazne, ali to, bar za sada, nema nekog efekta, jer je stanje gotovo isto kao i pre nekoliko godina.
Jedan od mnogobrojnih radnika, koji je nezadovoljan primanjima od 12.000 dinara, ali i ukupnim statusom, ipak je želeo da mu ime ne navodimo, ali kaže da u sadašnjoj kriznoj situaciji može čak i da bude srećan što radi, jer mu teče radni staž i ima zdravstveno osiguranje za sebe i članove porodice, a to je za njega najvažnije.
U Leskovcu ni učinak privatizacije nije dobar, jer je od 80 preduzeća predviđenih za promenu svojinskih odnosa, privatizovano pedesetak. Ako se nastavi ovaj tempo promene svojinskih odnosa, trebalo bi još 17 godina da bude izvršena potpuna privatizaciju, jer je ostalo još oko 30 neprivatizovanih preduzeća, ali treba imati na umu i da je kod svakog četvrtog kolektiva gde je bilo privatizacije, došlo do raskida kupoprodajnog ugovora. Inače, prodajom pedesetak privatizovanih preduzeća inkasirano je oko 20 miliona evra, od čega opštini pripada pet odsto.
Podrška ideji leskovačkog gradonačelnika
Poput mnogih nevladinih organizacija, kao što je, na primer, Pokret za Leskovac, i Veće saveza samostalnih sindikata podržava ideju gradonačelnika Slobodana Kocića da bi trebalo kolektive koji su preostali za privatizaciju poveriti lokalnoj samoupravi, koja bi se brinula o njima. Između ostalog, lokalna samouprava bi, uz podršku Republike, stvorila uslove za definitivno rešenje statusa tih posrnulih organizacija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
