Šintoizam i budizam s primesama hrišćanstva

Aleksej Kišjuhas: Japan na prvi pogled (29)

Redovni kolumnista Danasa, sociolog iz Novog Sada Aleksej Kišjuhas (1983), bio je jedan od učesnika desetodnevnog studijskog putovanja u Japan za mlade iz jugoistočne i istočne Evrope u organizaciji japanskog ministarstva inostranih poslova. Preporučila ga je ambasada te zemlje u Beogradu, upravo na osnovu njegove saradnje u našem listu.

Objavljujemo izvode iz dnevnika koji je vodio na tom putovanju.

Potom, odlazimo do novog budističkog hrama u Kjotu: Sanđusangen-do, sagrađenog davne 1164. godine. Kao na zlatu u Kinkaku-đi, ni ovde se nije štedelo, ali – u statuama. Naime, u Sanđusangen-do nalazi se čak 1001 statua Bude. Od ovih statua, stotinak je iz 12, a ostatak iz 13. veka. Njih hiljadu (visokih oko dva metra) u nizu deluju kao zastrašujuća armija, u čijoj sredini je preostala jedna: ogromni sedeći Buda sa mnoštvom ruku. Primećujem da se, za razliku od hramova koje sam posetio proteklih dana, ovi razlikuju po raskoši (Zlatni hram), odnosno uterivanju straha velikim brojem Buda (Sanđusangen-do). Do juče, hramovi koji su bili jednako značajni i veličanstveni, delovali su nekako skromnije, pritajenije i introvertnije. Dok su ovi današnji paradigmatski ekstrovertni i gotovo egzibicionistički. Razlika nije slučajna. Oni prethodnih dana bili su šintoistički, a ovi danas su budistički.

A kojoj onda religiji pripadaju Japanci? Zvuči neverovatno ali: obema, u isto vreme. Prvo, šintoizam. Ovo je, uslovno rečeno, izvorna japanska religija. Ona je mnogobožačka, a karakteriše je verovanje u duhove predaka. Šintoizam nema svoju svetu knjigu poput hrišćanstva ili islama, čak ni naročito strukturiranu dogmu. Rečje više o zbiru narodnih običaja, par mitova i šačice sujeverja. Istovremeno, ovo je jedna od retkih svetskih religija gde je vrhovni bog (Sunce) – žensko. Na drugoj strani, budizam je u Japan stigao preko Kine iz, naravno, Indije još oko šestog veka naše ere. I još od onog doba šintoizam i budizam sasvim mirno koegzistiraju ili, bolje je reći, kohabitiraju u Japanu.

Kako je ova kohabitacija moguća – pitaju se Zapadnjaci navikli na oštri ekskluzivitet i ljubomoru bogova nastalih na pesku Bliskog istoka? Moguće je, jer se šintoizam smatra religijom ovog, zemaljskog sveta, te religijom prirode i svakodnevnog života. Duhovi predaka koji se obožavaju nalaze se na zemlji, a ne nebu. Štaviše, nadgrobni život za šintoiste i ne predstavlja naročitu temu: poenta je što bolje se uklopiti u ovaj, a ne pripremati za neki drugi svet. Na drugoj strani, budizam je religija rezervisana za onostrano i zagrobno, te su stoga međusobno kompatibilne. Zbog toga se rođenja dece i brakovi obeležavaju šintoističkim ritualima, a sahrane budističkim. Međutim, da stvari budu komplikovanije, u sve se meša i hrišćanstvo. Naime, hrišćanski rituali i ceremonije postaju sve popularniji i gotovo pomodni u Japanu, uključujući tu i hrišćanska venčanja i proslavu Božića kićenjem jelki i razmenom poklona. Japanci umeju reći da se oni rađaju kao šintoisti, venčavaju kao hrišćani, a umiru kao budisti.

Naravno, ovo pre svega svedoči o Japanu kao o izuzetno sekularizovanom društvu. Samo oko trećine, ili čak i manje, japanskog stanovništva je istinski religiozno. Iako mnogi ceremonijalno posećuju hramove na praznike ili značajne događaje u svom životu, ova praksa više je element svakodnevnog sekularnog života, nego verskog. Primera radi, kada se porodici rodi dete, oni ga odvedu u šintoistički hram. Međutim, ako bismo istu ovu porodicu upitali da li je religiozna, odgovor bi gotovo izvesno bio negativan. Ovo svedoči o izuzetno važnoj činjenici: da ljudi imaju potrebu za ceremonijom, za ritualom, čak i kada se sasvim izgubi religiozni ili teološki sadržaj tog rituala. Osim banalnih sujeverja (poput onih o „srećnim brojevima“ ili nekim drugim faktorima koji navodno „donose sreću“), Japanci lično ne gaje naročita teološka i kosmološka uverenja. Ovo mi potvrđuje i Akiko Kavato, koja je naš vodič. Na moja uporna pitanja o japanskoj religioznosti rekla mi je: „Nismo toliko religiozni… više smo sujeverni“. Japanci po pitanju religije bivaju moderni poput najsekularnijih i najmanje religioznih evropskih društava, ako ne i više. Iako praktikuju rituale za praznike, i rituali jesu religiozni po definiciji, oni po svojoj suštini i onome što sami Japanci o njima misle – zapravo bivaju sasvim sekularni.

Nastavlja se