Skijanjem prkosi godinama

Na skije, tada pravljene od bačvi za kupus, čika Džemko, kako ga sugrađani zovu od milja, prvi put je stao sa četiri godine, a sa navršenih 16 je dobio i prvu funkciju – izabran je za predsednika tek osnovanog Planinarsko-smučarskog društva „Zlatar“. Od tada sve do danas, Džemko sa velikom ljubavlju prenosi svoje skijaško umeće na mlađe generacije.

– Zajedno sa grupom entuzijasta, nismo mlade učili samo kako da skijaju, već zdravom načinu života i za njihovo dobro smo ih forsirali da pre svakog izlaska na stazu prolaze zahtevne pripreme. Zbog toga se nije ni dešavalo da neko od njih ima povredu na takmičarskoj stazi, a zanimljiv je podatak da većina njih ni danas, kao odrasli ljudi, ne konzumiraju alkohol ili cigarete. Skijanje je izuzetno naporan sport i zahteva dobru fizičku spremu, te me danas duša boli kad kad vidim kako se današnja mladež već posle nekoliko sati skijanja žali na upalu mišića, priča Džemail i ističe da za njega ovaj beli sport nije samo stvar rekreacije, već je i smisao života. On i danas pešači i po nekoliko kilometara, ne pije, ne puši, a režim ishrane mu je već decenijama isti – na meniju preovladavaju voće i povrće i to je ujedno i njegov recept za dugovečnost i pre svega kvalitetan život.

Majstor Džemko, koji je omiljen među svojim sugrađanima, ima, međutim, primedbe na savremeni način života, u kojem je mladima sve naporno i teško, a smisao života kompjuter i internet, a ne međusobna komunikacija i druženje.

– U godinama velike nemaštine nakon Drugog svetskog rata, na takmičenja smo išli pešice, kroz smetove, i nakon dvadesetak i više pređenih kilometara izlazili na stazu umorni i iscrpljeni. I ništa nam nije bilo teško. Važno je bilo samo da smo na snegu i da se družimo, kaže Softić, pomalo razočaran što se danas sve pretvorilou komercijalu. Veli da se on vaspitavao po nekim drugim vrednosnim merilima, gde je na ceni bio amaterizam, a društveni interes uvek važniji od privatnog. Džemko kaže da je u ta srećnija vremena stotine dece naučio skijanju, a da za uzvrat nikada nije očekivao ni dobio finansijsku korist. Najveća nagrada bila mu je kada njegovi đaci i članovi kluba osvajaju na takmičenjima medalje i priznanja.

Našeg sugrađanina ni godine nisu sprečile da se, ipak, prilagodi savremenom načinu života, te je nedavno ponovo seo u školske klupe i nakon stroge provere znanja pred stručnom komisijom, obnovio licencu za učitelja skijanja, koju je prvi put stekao davne 1962. godine. Džemko tako skijanjem prkosi godinama, svaki trenutak koristi da dođe na novoizgrađenu stazu „Briježđa“, koja se nalazi na nekoliko metara od njegove kuće i koja je u rad puštena nakon što je on odskijao probnu vožnju. Ne posustaje ni kada su u pitanju takmičenja u alpskim disciplinama, a svoje sugrađane uverava da skije nema nameru da odloži na tavan sve dok ga „noge i glava služe“.