Skrivanje po rupama za krompir

Bez obzira šta se događalo, on je nastavljao sa kretanjem. Prvu noć je propao kroz tanak led, ali je svoje promrzlo telo gonio na kretanje. Zatim su se Helenina stopala potpuno smrzla, i ona ga je molila da je ostavi. Ali ju je Šnadov poneo na ramenima. Sakrili su se u rupe u kojima su seljaci čuvali krompir. Jednom su stražari prošli tako blizu njihovog skrovišta, da im je Šnadov mogao dodirnuti čizme.

Naposletku je uspeo da ukrade konja i sanke i da pohita prema šumi u kojoj su dejstvovali partizani. To su mesto nazivali Jerusalim. Kada su stigli do ivice šume, Šnadov je potapšao konja terajući ga da pobegne. Zatim su on i njegovi drugovi uhodali natraške u šumu kako bi tragovima zbunili gonioce. Samo nekoliko desetina zatvorenika našlo je put do partizanskog logora – svi ostali su ubijeni. Partizani nisu mogli da veruju da su pred sobom imali begunce iz jednog od najjače čuvanih koncentracionih logora, ali je Šnadov to uradio.

Stotine kilometara iza nacističkih linija, ova mala skupina žena i muškaraca, većina njih jedva izraslih iz tinejdžerskih godina, formirali su jedinicu jevrejskog otpora, Bjelskijevu brigadu. Živeli su u močvarama i šumama Bele Rusije, skrivali se u toku dana u rupama usečenim u zemlju, napadajući naciste noću. S oružjem i obaveštajcima poslatim od strane Rusa, ova mala banda jevrejskih partizana uzvratila je udarac. Počeli su da se svete ljudima koji su ubijali njihove porodice. Nemačke vojne jedinice morale su da budu pregrupisane za borbu u antipartizanskom ratu, a Belorusija je postala okosnica potonjeg nacističkog kolapsa. SS VorKommando nikada nije stigla do Moskve.

Partizani su bili toliko vešti u dizanju u vazduh mostova, pruga i skladišta municija, da su predstavljali ozbiljnu pretnju glavnim putevima snabdevanja nemačkih armija na Istočnom frontu. Na kraju Drugog svetskog rata, svega nekoliko desetina od 1.400 jevrejskih partizana ostali su živi. Sol Šnadov je bio jedan od njih.

„Mora biti da je postojao razlog zašto sam preživeo sve ovo“, rekao je on. „Ostao sam živ da bih svedočio.“ Sol i Helen bili su heroji za sovjetske oslobodioce, koji su im dozvolili da zadrže svoje oružje.

Šnadov se vratio u grad Molchad i našao čoveka koji je bio zadužen za policiju Belih Rusa. Držeći ga na nišanu, Šnadov je prisilio čoveka da mu pokaže masovnu grobnicu ispod mosta gde su njegova supruga i deca bili sahranjeni. Zatim je nacisti Šnadov razneo glavu, vratio se u grad, i obratio se sovjetskom komandantu priznajući ubistvo. Osedeli sovjetski kapetan samo je zavrteo glavom posle Šnadovljevog priznanja. Rekao je: „Dobro, ali to više nemoj da radiš, u redu?“ I bez oklevanja je vratio Šnadovu njegovo oružje.

Šnadov se pridružio Heleni u Baranovicu, u onom što je nekada bila kuća njenih roditelja. „Za neko vreme je sve bilo dobro za Jevreje. Bilo je mnogo Jevreja u sovjetskoj vojsci, čak i mlađih oficira.“ Ali je onda došao NKVD, sovjetska tajna služba. Očigledno, jevrejski partizanski heroji koji su ostali i borili se osramotili su Staljinove poslušnike, koji su pobegli pred nemačkim napredovanjima. Tokom noći su izvlačili Šnadova iz postelje i vodili ga na ispitivanje, tražeći od njega da preda obaveštenja o ostalim Jevrejima iz Koldiceva. Novi talas progona je počeo, i Sol je odlučio da ponovo pobegne.

Šnadov je imao i poseban razlog. Oženio je Helen 1944. godine, dok su još bili u partizanskom podzemlju, a sada je bila trudna. Šnadov je dobio propusnicu za traženje preživelih rođaka u Poljskoj. Znao je, naravno, da nikakvih rođaka više nema, ali je Poljska bila porozna za izbeglice. Helen i Sol su pobegli na dan oslobođenja, 8. maj 1945. Nisu imali nikakvih planova za bekstvo. „Promenili smo imena i otišli u Čehoslovačku.“

Nastavlja se