Namzija Ganihodžić (52) i njegova supruga Bisera (44) imaju osmoro dece, sve jedno drugom „do uveta“ i najbrojnija su porodica u Novoj Varoši. Nemaština je već odavno zakucala na vrata doma, koji zapravo i nije njihov, te im je ovih dana pretilo prinudno iseljenje iz podruma preduzeća „24. septembar“ u kome bespravno žive godinama.
U očaju su zatražili pomoć opštine i dobili je – gradska uprava im je kupila staru kuću u naselju Potočilo, uz pomoć Ministarstava za rad i socijalnu politiku i državne uprave i lokalne samouprave.
– Ova stara kuća je za nas zlato, kao soliter je. Samo da više ne strepimo da će nas izbaciti iz tuđeg memljivog podruma. Konačno smo se i mi skućili, da nam nejač nije na ulici. Hvala Bogu i opštini. Sada sam spokojan i onaj odozgo može i sutra da me pozove, kaže Namzija, radosno pokazujući poklonjenu kućicu, sa dve sobe, predsobljem i podrumom, ali i najosnovnijim pokućstvom i nameštajem koje su on i njegova žena dobili od komšija i prijatelja. Uz pomoć rodbine, ovaj sredovečni bračni par započeo je sitne popravke u svom novom domu, a na proleće planiraju da izgrade potporni zid iznad kuće u pristranjku na vrh grada, kako mu voda ne bi prodirala u predsoblje. Veliki problem su, veli Nemzija rešili, ali muka i nevolja ima još mnogo. Najstarija ćerka Adisa (22) završila je frizersku školu, Edin (20) je automehaničar, Admir i Edisa imaju 19 odnosno 17 godina i svi oni su bez zaposlenja. Još četvoro mališana pohađa osnovnu školu – Adisa je osmi razred, Elvis šesti, Adis peti, a Adelisa tek treći.
– Živimo od nadničenja, a jedini sugurni prihod su 6.200 dinara koje primamo kao socijalnu pomoć. Muž je teško bolestan, ima 21 godinu radnog staža i ne može da ode u penziju. Pomognu i deca, idu da kupe krompir, unose ugalj, istovaraju robu na pijaci. Da bi se zimus grejali sakupljali smo ogranke stabala posečenih pored magistrale, priča Bisera i kaže da je najvažnije da imaju hleba, malo krompira i makarona. A valja i to nabaviti – dnevno im treba po deset kupovnih ili tri domaća hleba. Meso se retko viđa na trpezi ove porodice – jednom u tri-četiri meseca.
– Šećer je jedina poslastica. Koliko sam samo puta zaključavala kocke šećera da ove najmlađe ponekad osladim, kaže Bisera, koja sa svojim suprugom još od 1990. godine, od kada za njih nije bilo mesta u staroj porodičnoj kući, moli raznorazne vlasti da im pomognu i obezbede nužni smeštaj. Iz zime će, vele Ganihodžići, izaći spokojni da se više neće smucati po tuđim podrumima, a na proleće, biće valjda bolje. Sunce će jednom i njih ugrejati. Još uvek se tome nadaju, iako ih život šiba od kako znaju za sebe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
