Početkom oktobra ove godine, kada još nije bilo jasno kakav će stav aktuelna srpska vlast zauzeti prema „Srpskom maršu 2008“, koji su, uz podršku srpskog ogranka međunarodne neonacističke organizacije „Stormfront“, najavile čisto domaće neonacističke grupacije „Krv i čast“ i Nacionalni stroj, mogle su se, od strane predstavnika po mnogo čemu im srodnih ekstremno desničarskih nacionalističkih organizacija, čuti karakteristične izjave.

Tako je pripadnik organizacije Srpske dveri Vladan Glišić, objašnjavajući zašto se Dveri neće priključiti maršu, izrekao tvrdnje da „neko ne može biti neonacista i pravoslavni Srbin“, te da je „neonacizam u koliziji s tradicijom srpskog naroda.“

Ovakva shvatanja nisu nastala ni slučajno, ni odjednom. Imaju svoja dalja i bliža uporišta. Posle II svetskog rata, u pobedničkoj euforiji, vladalo je uverenje da je nacifašizam zauvek pobeđen. Sem u užim stručnim krugovima, od generacije do generacije prenošeno je dosta uprošćeno tumačenje. Fašizam i nacizam poistovećivani su, uglavnom, sa poraženim i njihovim glavnim saveznicima, pa i to dosta redukovano. Fašizam – to je Musolini, nacizam to je Hitler, odnosno Nemačka. Od Evrope Japan je bio daleko, pa su razmišljanja o tome šta je „zemlju izlazećeg Sunca“ podstaklo na rat ostavljeno Amerikancima.

Bio je, dakle, dosta raširen utisak da u pobedničkim sredinama, odnosno na strani žrtava nacifašističke agresije, skoro da nije postojao izvorni fašizam; to što je i bilo, strana je natruha, kao da je apsolutno uvezeno, nametnuto isključivo silom od strane Hitlera, Musolinija, bez obzira što su mnogi pred njih izneli hleb i so, ili ih dočekali cvećem.

Tako je i u Srbiji, ističe istoričarka Olivera Milosavljević, iznenađujuće retko stavljan akcenat na analizu rada vlade Milana Nedića i njenih ideoloških, neprikriveno rasističkih polazišta koja jesu pratila Hitlerova opredeljenja ali su imala i svoja domaća izvorišta.

Nedovoljno se, dakle, naglašavalo da kvislinzi nisu doneti spolja, da je njih okupator našao na domaćem tlu, izabrao na osnovu ideološke srodnosti iz domaćeg nacifašističkog, ultradesničarskog, šovinističko-rasističkog ili klerofašističkog miljea.

Bergmanovo priznanje

Na prostorima nekadašnje Jugoslavije prosečan građanin relativno je dosta znao o Španiji i Franku, ali gotovo ništa ili vrlo malo o nacifašističkim partijama i pokretima širom Evrope nastalim u vreme svetske ekonomske krize. Na primer, o Moslijevom Britanskom fašističkom savezu, o Francuskoj akciji Šarla Morasa i borbenom udruženju „Fašisti“ u Francuskoj koji će kasnije biti oslonci Petenovog kvislinškog režima. Norveški Kvisling je i danas više poznat po tome što je poslužio za oznaku pojma kvislinštva nego kao prethodni vođa fašističke partije sa adekvatnim programom. A slične partije i pokreti postojali su u Danskoj, Finskoj, Holandiji, Belgiji, Austriji, Mađarskoj, Rumuniji, širom Evrope…

Čuveni švedski reditelj Bergman je, na primer, mnogo kasnije priznao da je dugo bio opčinjen Hitlerom. Kao pojedinac i ne mora da bude bitan, ali nije za potcenjivanje njegova tvrdnja da je sve do 1943. većina Šveđana očekivala i priželjkivala pobedu nacifašističkih sila. Slični primeri mogu se naći i na drugim stranama, što samo potvrđuje da nijedna sredina nije imuna bilo od nacifašističkih virusa, bilo od spremnosti da nacifašizmu progleda kroz prste, pa se upravo zbog toga ti virusi do katastrofalnih razmera mogu razbuktati u uslovima većih društveno-ekonomskih i političkih kriza, a naročito u odsustvu svesti prisutne u razvijenim demokratskim društvima koja, na primer, u Francuskoj čitavu zemlju podiže na noge i ujedinjuje kada ultradesničar Le Pen, ili neko njemu sličan, dobije petnaestak odsto glasova. U Srbiji se ne diže uzbuna ni kada slične partije dobiju i 40 odsto. Zbog spoznaje o trajnoj aktuelnosti nacifašističke opasnosti, širom Evrope propagiranje nacifašizma i negiranje starih zločina tretiraju se kao krivično delo. U Srbiji i državama nastalim na prostorima nekadašnje Jugoslavije relativiziraju se i novi zločini a stari zločinci i ideolozi rasizma i fašizma uzdižu u rang nacionalnih veličina i svetaca.

Organicistička škola

Mnogi u Srbiji ne prihvataju da je fašizam deo sopstvene stvarnosti, prisutan danas i ovde. Da je ispoljen u besmislenim YU-ratovima na razvođu dva milenijuma, te da je fašizam i ono što se pre 15 godina dešavalo u Hrtkovcima i mnogim drugim sremskim selima gde su proterivani starosedeoci nesrpske nacionalnosti; da je sadržan u aktima nasilja uperenim protiv manjinskih grupa, nacionalnih, verskih, seksualnih, protiv individualnih građanskih sloboda. U široko rasprostranjenoj svesti još nije prisutna spoznaja da je fašizam i svako opravdavanje zločina protiv čovečnosti, svako zamagljivanje suštine minulih neslavnih zbivanja i svaka zaštita ideologa, podstrekača i protagonista nasilja i mržnje protiv pripadnika drugih naroda, vera, rasa…

Otuda je značajno da se posebno imaju na umu neka stara izvorišta nacifašističke ideologije na ovom tlu koja se na širokom frontu revalorizuju i nameću kao poželjna nacionalna politika. Pri tom, Srbija, iako sebe na razne načine dovodi u položaj izolovanog ostrva, ni u nekim retrogradnim ponašanjima nije ni originalna, ni usamljena. Srpska konzervativna misao naslanja se na mislioce koji su veliku francusku revoluciju, rušenje temelja saveza trona i oltara, doživeli kao poremećaj „prirodnog reda i poretka stvari u svetu“. Burke, De Mestr, Bonal klasici su takozvane „organicističke“ misli koja ljudsko društvo posmatra kao biološki organizam pa se, shodno tome, ličnost apsolutno podvrgava kolektivu kao ćelija organizmu. Od II svetskog rata naovamo gotovo da su bili zaboravljeni; nije ih preuzela nijedna škola, nijedna crkva niti koterija, sve dok na postkomunističkom Istoku, a posebno u krugu savremene misli koja se određuje kao pravoslavna, De Mestr nije postao učitelj i ideolog nove konzervativne revolucije.

Prononsirani srpski fašista Dimitrije Ljotićsa De Mestrovim pogledima upoznao se u Francuskoj, novoproklamovani srpski svetac Nikolaj Velimirovićje više bio upućen na ruske uzore, posebno Leontjeva i Homjakova. Leontjev bio je ubeđen da, „ruski narod nije ni stvoren za slobodu“, ona je tuđa organskom biću ruskog naroda koji je, inače, za Leontjeva „izabrani narod“. Rusija se ne može umom shvatiti a naročito ne po merilima dekadentnog „trulog Zapada“. Tu Leontjevu sintagmu „truli Zapad“, Hitler će kasnije koristiti kao „plutokratski Zapad“, a Staljin takođe. A Zapad je po Leontjevu „truo i sav kipti i smrdi sa svih strana i svuda gde se naša inteligencija pokušala usredsrediti“.

Homjakov je svojevremeno čak direktno poručio Srbima da se čuvaju Zapada i zapadnog parlamentarizma kao najvećeg zla te da čuvaju svoje tradicionalne organske, znači urođene, prirodne vrednosti.

Uzori očeva nacije

Ovi organicistički ruski slavenofili verovali su da je ekonomska i kulturna zaostalost jednog naroda – njegova svojevrsna prednost. Mnogo kasnije, 1992. godine, i „otac nacije“ Dobrica Ćosićsavetuje Srbima da treba „uvideti i imenovati preimućstva civilizacijske zaostalosti, a ona postoje, osobito u sferi ekonomije i urbanizacije“… „Naša današnja razvojna politika nije ih uvažavala“, kaže dalje Ćosiću knjizi „Srpsko pitanje“ iz 1992. godine i zalaže se da se optimalno iskoriste preimućstva zaostalosti jer su ona „naš početni intelektualni kapital“.

Prema Ljotiću i pridruženim ideolozima, „fašizam je obogotvorenje države, a hitlerizam je obogotvorenje rase, jer rasa za Slovene, uporedo s državom, ima veliki značaj“; revolucija je „individualističkim načelom“ ugrozila organsko biće srpskog naroda, a rešenje je u „organsko pravoslavnoj monarhiji“ koja bi se zasnivala na principima stare patrijarhalne zadruge i na ideološkoj osnovi svetosavlja, pri čemu se svetosavlje shvata kao izvorna srpska organska nacionalistička ideologija.

Konstantne antijevrejske pogrde u delima Nikolaja Velimirovića deo njegovog šireg antizapadnjačkog i antimodernističkog pogleda jer, kako kaže Velimirović, iza modernizma i sekularnih evropskih vrednosti čitave zapadne kulture i civilizacije, stoji satanska zavera Jevreja: „ Evropa ništa ne zna osim onog što joj Židov pruža kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židov zapoveda da veruje. I ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti… Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista razapeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihovog đavola“. Valjda je i kultura jevrejski izum kada se Nikolaj zalaže da „Crkva propiše molitvu protiv kulture kao zbira svih zala“. Dodaje da bi čak trebalo „odrediti jedan državni molitveni dan u godini kada bi se sav narod sa svojim starešinama molio Bogu i Gospodu da ga spase od kulture“ koja je za Nikolaja „nula ispod jedinice“.

Nije pri tom bitno ko je prvi po rangu – da li je LjotićNikolajev sledbenik ili je Nikolaj bio pod njegovim uticajem. Bitno je da su im pogledi isti. Treću kariku ovog lanca čini Nedićkoji je idejne koncepte prve dvojice ugrađivao u zakone i praktične aktivnosti svoje kvislinške vlade, temeljeći to, sa pogledom kroz nacionalsocijalističku dioptriju, na antisemitizmu, antikomunizmu i antidemokratiji, jer je i njegovo uverenje da je demokratija loša tekovina zapadne civilizacije. „Novu Srbiju“ u Hitlerovoj „Novoj Evropi“ zamišljao je kao teokratsku, korporativnu državu.

U Srbiji su danas višestruko prisutna nastojanja da se sa tim ideološkim konceptima uspostavi neposredni kontinuitet u gotovo svim segmentima društva. Nikolajevi pogledi se preporučuju čak i vojsci u čijoj je izdavačkoj delatnosti značajno zastupljen. Pored izdavanja knjiga „Vojska i vera“ i „Pravoslavlje i rat“, u kojima se obilato citira vladika Nikolaj, u časopisu „Vojska“ o njemu je, od 15. februara do 22. marta 2001, objavljena serija od pet članaka sa pozitivnom ocenom Velimirovićevih pogleda na vojsku i ratovanje. Autor tih tekstova je niko drugi no osnivačOtačestvenog pokreta „Obraz“.

Potiskivanje antisemitizma

I za donedavnog srpskog premijera Vojislava Koštunicu, Nikolaj je „naš putovođa“ koji „jeste i biće svagda sa nama“. Koštunica je tokom izborne kampanje decembra 2003. uveliko citirao Nikolaja, a i vođa srpskih radikala i haški zatvorenik Vojislav Šešelj se, sudeći po izjavi supruge Jadranke, date beogradskom tabloidu „Kurir“ 5. avgusta 2003, divi 77. srpskom svecu.

Svaka od ekstremno nacionalističkih klerikalnih grupa u Srbiji, počev od „Obraza“ do Nacionalnog stroja, koje neguju Nikolajev kult, deluje uz blagoslov bar po jednog vladike, a preko agresivnih ispada ovih svojih pitomaca Crkva ćutke prelazi. Nikolajeve poglede kao putokaz za konkretna aktuelna politička opredeljenja i ponašanja na svakom koraku afirmišu učenici njegovog učenika Justina Popovića – vladike Amfilohije, Atanasije, Artemije, Irinej i mnogi njima podređeni, nastojeći da Srpsku pravoslavnu crkvu uzdignu u vrhovnog moralnog i ideološkog arbitra.

I kad bi da odbrane Nikolaja podvodeći ga pod naizgled legitimni biblijski antijudaizam, nasuprot modernom sekularnom rasističkom antisemitizmu, njegovi sledbenici ne mogu a da mu ne ostanu verni. Ne mogu da demantuju sveca većga samo parafraziraju uvereni da novom formulacijom ublažavaju kompromitovanu suštinu.

Sličan mehanizam sreće se u Srbiji i kada se rehabilituju i uzdižu nacifašisti i njihovi saradnici iz vremena II svetskog rata, i kada se govori o etničkom čišćenju, srebreničkim žrtvama i drugim zločinima na kraju prošlog veka, Srbija je valjda jedina zemlja koja se stidi svog antifašizma i to manifestuje na širokom frontu: od masovnog uklanjanja antifašističkih pojmova iz naziva ulica, proglašavanja četnika za antifašiste i njihovog zakonskog izjednačavanja sa partizanima, veličanja kvislinga i kolabornata, kanonizovanja nesumnjivih starih zločinaca, pa do prikrivanja i opravdavanja nedavno počinjenih zločina i njihovih protagonista.

Delovi izlaganja na okruglom stolu „Fašizam u savremenosti“, na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, 25. oktobra 2008.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.