Solženjicin o Rusima i Jevrejima

Ova dvotomna istorijska publicistička monografija, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo.

Knjiga je po objavljivanju 2001. izazvala buru komentara – kako pozitivnih tako i negativnih, a sam autor je čak optuživan za antisemitizam. Međutim, prema rečima samog ruskog nobelovca koji je u to vreme zagazio u devetu deceniju svog života, njegovo delo nije u službi antijevrejske niti antiruske propagande, ono je traganje za istinom, jer jedino istina može pomiriti razlike, objasniti uzroke i posledice svih događanja i povesti ruski i jevrejski narod u budućnost „oslobođenu od gorčine prošlosti“.

Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge, osećali pripadnici slovenskog ruskog i biblijskog jevrejskog naroda.

Iskreno se trudim – isticao je Solženjicin – „da razumem obe strane. Zato – uranjam u događaje, a ne u polemiku. Trudim se da pokažem. Ulazim u sporove samo u onim neizbežnim slučajevima gde je pravednost pokrivena slojevima neistine. Usuđujem se da očekujem da knjiga neće biti primljena s gnevom ekstremnih i nepomirljivih, već naprotiv, da će poslužiti uzajamnom razumevanju. Nadam se da ću naći dobronamerne sagovornike i među Jevrejima, i među Rusima.“