Srbija i Crna Gora kao primer

De Vever se strasno zalaže za nestanak Belgije, nazivajući njenih šest miliona građana sa holandskog govornog područja i 4,5 miliona sa francuskog „beznadežnom smesom“. Kada predstavlja scenario za razlaz Belgije on navodi „Srbiju i Crnu Goru“ kao primer prelaznog stadijuma u nestanku jedne države. Tako bi moglo da se desi da nestane Belgija, a da se pojavi „državna zajednica Flandrija i Valonija“. On je ponovio predstavnicima NATO i Evropske unije koji svoje centrale imaju u Briselu, da neće odmah zahtevati razdvajanje zemlje, naglašavajući da veruje da će Belgija „postepeno nestati“.

Predviđa se da će de Veverova partija dobiti 26 odsto glasova što je 3,2 odsto više nego 2007. To znači da će ova partija verovatno biti najveća u parlamentu sa pravom da pokuša da obrazuje koalicionu vladu. U svakom slučaju, neverovatno je da druge „mejnstrim“ partije glasaju za razbijanje Belgije. To je najvažniji razlog zbog kojeg de Vever ne traži odmah razdvajanje, nego se zalaže za postepeno, uređeno razgrađivanje Belgije kako bi kaznio demohrišćane, liberale i socijaliste za tri godine prethodne vladavine koje su bile više politička blokada, nego suočavanje sa ekonomskim problemima zemlje.

Govoreći u Briselu, on je opisao Belgiju kao blokiranu zemlju koja je ekonomski veoma zaostala za susedima i koja je paralisana lingvističkim zapletima i neefikasnošću. On se požalio da Flamanci godišnje prebacuju 11,3 milijarde evra Valoncima, ali da se tamo ne vide znaci poboljšanja u upravi.

Neki drugi predstavnici nacionalističkog flamanskog pokreta dobiće takođe značajan broj glasova. Ekstremni desničar Vlams Belang dobiće prema prognozama 15 odsto glasova Flamanaca, obračunavajući se, uz namerno korišćenje nacističkog žargona, sa onim što on zove „anšlusom“ flamanske teritorije od strane Valonaca u borbi za „lebensraum“ (životni prostor).

U predizbornom televizijskom dijalogu, Bart de Vever i frankofonske Liberalne partije Didije Rejnolds iskazali su sasvim različite poglede na budućnost zemlje. De Vever je ponovio da njegova stranka ne želi da „uništi sve preko noći“, ali da će „za početak da postavi pitanje konfederalizacije zemlje“. On je dodao da će svako moći da čini pojedinačno ono što želi, pa tako neće više biti dosadašnjeg političkog ćorsokaka.

Odlazeći ministar finansija Rejnolds predlaže stvaranje federalne države sa federalnim ustavom kako bi građani mogli da glasaju jedni za druge, nezavisno od jezičkih podela. De Viver je spreman da to razmotri, ali tada bi insistirao da se okonča praksa da „frankofoni“ budu zastupljeni s jednakim brojem ministara u vladi. Flamanski lider želi da Flandrija i Valonija budu potpuno odgovorne za svoje ekonomije i poreze. Ukorenjene u istorijskoj neravnoteži, lingvističke razlike postale su osnovna karakteristika politike. Frankofoni su dominirali zemljom dobrim delom 20. veka kada su Flamanci, u početku ruralni stanovnici, preuzeli ekonomsko vođstvo.

Od 1970. dvema grupama data je samouprava u prostornom planiranju, životnoj sredini, poljoprivredi, zapošljavanju, energiji, kulturi, sportu, istraživanju i drugim oblastima. Flamanci sada žele autonomiju u pravosuđu, zdravstvenoj zaštiti, oporezivanju i oblasti rada. Flamance bije glas da su konzervativni i da su pristalice slobodnog tržišta, dok se za Valonce govori da su dugo pod uticajem socijalista, da imaju rasprostranjenu korupciju u lošu upravu.

Od 2007. do sada Belgijom su upravljale četiri vlade. U to vreme je čak i belgijski kralj Albert izašao sa neobičnim javnim istupom u kojem je govorio o opasnosti od raspada zemlje.

Blok na koji se zemlja oslanja jeste kao i obično Brisel, francuski grad u srcu flamanskog regiona. Dok je neposredni razlaz veoma neverovatan, rezultati nedeljnih izbora, prema ocenama mnogih analitičara, vodiće ka produženju političke disfunkcionalnosti zemlje. Još je veći paradoks u tome što će upravo Belgija preuzeti predsedavanje EU 1. jula, što znači da će Uniju voditi vlada koja je u procesu vlastite razgradnje.

NATO u kampanji

Brisel – NATO je bio tema predizbornih rasprava, pošto je bivši ministar odbrane Andre Flahaut optužio Nemačku da lobira za izmeštanje sedišta NATO-a iz Brisela u Bon „što takođe doprinosi destabilizaciji zemlje“. NATO, naime, ne plaća ništa za zemljište na kojem se nalazi, ali zato veliki boj belgijskih građana radi u NATO, a Belgija ima velike posredne prihode. Alijansa je planirala da gradi novu zgradu za sedište na zemlji koju je poklonila belgijska vlada, a vrednost projekta je 1,2 milijardi evra.