Sve do 43. minuta prvenstvene utakmice 4. kola Novi Pazar – OFK Beograd gosti su odolevali pred naletima domaćina, tada 33-godišnji Zemunac Dejan Rusmir šalje iz kornera loptu koja pronalazi Lazarevića, sledio je trzaj glavom i mreža se zatresla. Dvadeset jedan minut kasnije Rusmir dobija loptu na trideset metara udaljen od gola „romantičara“ i na način svojstven samo istinskim majstorima ove igre odmah je kroz šumu nogu prosleđuje u protivnički šesnaesterac, gde je Arsenijeviću preostalo samo da neoklevajući donese nedostižnu prednost – 2 : 0.
Usledilo je veliko slavlje strelca gola, ali najveća gužva stvorila se oko Rusmira, na taj način saigrači su izrazili divljenje prema potezu svog klupskog druga. Ni pre, ni posle toga, od kako Novi Pazar igra u eliti našeg fudbala, tako genijalno dodavanje nije viđeno na Gradskom stadionu. Dvadeset dana kasnije Rusmir će i u susretu sa Javorom ponoviti nešto slično. Tako postaje direktni ,,krivac“ za šest od ukupno 14 osvojenih bodova Novopazaraca. Dovoljno da se s pravom može reći kako je Rusmir daleko najbolji kreator igre Novog Pazara u njegovoj superligaškoj eri. Koliko su nedostajale njegove lopte po dubini terena najbolje se videlo u utakmici sa Donjim Sremom.
- Nije vas bilo u sastavu koji je izvojevao veoma tešku pobedu u sudaru sa ekipom iz Pećinaca?
– Mnogo kvalitetnih fudbalera konkuriše za najbolji tim. Zato, nije strašno ako propustite neku utakmicu, mada verujem da ću biti na terenu već u nedelju u meču sa Voždovcem.
- Da li je Srbija jedina zemlja u svetu u kojoj se svaki fudbaler koji prevali 30-u godinu života smatra starim za igranje na ozbiljnom nivou?
-Ne može se ova liga igrati kvalitetno kad je u timu deset golobradih klinaca. Suludo je da dečaci sa 18, 19 godina preuzimaju teret odgovornosti za rezultate. Treba da igraju, ali je potrebno napraviti pravi balans. Kad je ekipa sastavljena od nekoliko mladih i par iskusnih to je tek ono pravo. Nije najveći problem našeg fudbala što se starim smatraju igrači sa 30 i više godina, već što isti status imaju i oni sa 25-26 godina. Drugi su nam odmakli delimično i zbog takvog rezonovanja. Iza mene su godine igranja u inostranstvu, a tamo i dalje važi pravilo da igraju samo najbolji, bez obzira šta im piše u ličnim kartama. Nadam se da će igre Ilića i Obradovića u Partizanu, Mirosavljevića u Napretku, Spalevića u Radničkom izmeniti status iskusnih fudbalera u našem fudbalu.
- Prošle godine ste se posle višegodišnjeg igranja u inostranstvu vratili u zemlji. Da li je bilo problema prilikom pronalaska kluba?
– Nisam verovao da će biti, a bilo je. Da me Milanović, tada trener Hajduka iz Kule, pre desetak godina nije trenirao u Radu ko zna kada bih pronašao angažman u Superligi. Šest, sedam godina nije me bilo u našem fudbalu, nisam bio reprezentativac i kad je tako vrlo brzo budeš zaboravljen. Srećan sam što još uvek igram fudbal obzirom da je fudbalski vek prekratak.
- U poslednje vreme sve je više fudbalera koji se posle jako uspešne inostrane karijere vraćaju u našu ligu. Šta se događa?
-Ipak, to je individualna stvar. Koliko imate njih koji se nikada nisu vratili. O njima se ne govori, osim o povratnicima. Lično, nisam se vratio zato što su iza mene bile neuspešne sezone na Kipru, u Rumuniji i Americi, naprotiv. Jednostavno dođe trenutak zasićena. A da je lakše igrati vani, jeste. Tamo je teren jedino merilo, dobro radiš-igraš, u suprotnom drugi dolazi na tvoje mesto.
- Posle toliko sakupljenog iskustva na terenima širom sveta idealna ste osoba da oceni našu elitnu ligu?
-Kod nas se uopšte ne igra loš fudbal. Problem je još uvek infrastruktura iako je i u tom delu načinjen veliki pomak. Ne može mi niko reći da je isto igrati utakmicu pod reflektorima i u jedan popodne. Na prvoj se okupi 5.000 – 6.000 hiljada gledalaca i odmah je sve drugačije. Ima sjajnih ekipa u našoj ligi. Oduševljen sam, recimo, Javorom. Dobili smo ih, ali jaki su individualno i fizički, dobro stoje na tereni, a pritom imaju vrlo nezgodan stil igranja.
- Već ste odigrali četiri meča na stadionu u Novom Pazaru. Kako vam sve to izgleda?
– Izvanredno. Šteta što smo nesrećno ostali bez tri boda u duelu sa Napretkom, a zaslužili smo ih. Atmosfera koja vlada na stadionu imala je dosta udela u pobedama nad OFK Beogradom i Javorom. Mada, to je i rezultat našeg upoznavanja. Imali smo vrlo malo vremena pre početka prvenstva da se uigramo. Sad je sve mnogo lakše. Najteža je bila utakmica sa Radom. Većinu igrača prvi put je zaigrala pred novopazarskom publikom, istrčali smo na teren tek posle dva, tri zajednička treninga, maltene sve novo. Mnogo teška utakmica. Sreća da smo je dobili.
- Asistencije za golove obeležile su Vaše dosadašnje igre u Novom Pazaru. Da li je došlo vreme da se Rusmir iskaže i kao strelac?
– U mladosti sam pošto-poto jurio za golom., sad uživam u asistencijama. Verujte više im se radujem nego golovima. Sa godinama sam pojednostavio svoju igru, tako da sada vrlo često i pre nego dobijem loptu imam spremno rešenje. Volim da odigram iz prve, najviše posle dva, eventualno tri dodira. Tako sam igrao kod svog prvog i nezaboravnog fudbalskog učitelja u Radničkom sa Novog Beograda, Dušana Vojvodića. Potpuno sam ispunjen kada proturim loptu između velikog broja protivničkih igrača ili ih sve prebacim, a ona dođe do mog saigrača koji postiže gol.
- Sutrašnji protivnik je Voždovac u Beogradu. Lično poznajete većinu fudbalera tog kluba. Očekivanja?
– Izgubili smo nesrećno neke bodove na gostovanjima, tu pre svega mislim na Jagodinu. Po nekim nepisanim zakonima to negde mora da se vrati. Ne kažem da će to biti baš sutra, ali neće biti neočekivano da se sa Voždovca ili Banovog brda vratimo sa čitavim plenom.
Slučajan odlazak u SAD
– U Ameriku sam sasvim slučajno otišao. Igrao sam MLS ligu za Kolumbus. Bilo je to sjajno iskustvo. Timovi su uglavnom sastavljeni od Latino – amerikanaca, i to onih za koje u evropskim klubovima nije bilo mesta, kao i velikih svetskih zvezda. Bili su tu bivši fudbaleri Marselja i Barselone Mendoza i Markez, Nigerijac Ekpo. Oduševljavao sam se gledajući Tijeri Anrija. Kada sam igrao protiv njega imao sam utisak da ne postoji ništa što ne može da uradi ako hoće. Dejvid Bekam je druga priča. Bio je ultra popularan. Tamo je fudbal odličnog kvaliteta, stadioni su puni, s tim što se ne pridaje mnogo pažnje izgubljenoj, kao ni dobijenoj utakmici, navodi Dejan Rusmir.
Ne žali za Partizanom
Svojevremeno Rusmir nije uspeo u potpunosti da se nametne stručnjacima u Partizanu.“Trener je još uvek bio Ljubiša Tumbaković, a Partizan je imao možda i najbolji vezni red u svojoj istoriji – Ivić, Ilić, Vukić, Trobok, Čakar i Nađ. Ipak, kod Mateusa bio sam izvesno vreme na terenu u kvalifikacionim utakmicama za Ligu šampiona sa Bajernom i Hamarbijem“, govori ne mnogo razočaran tom činjenicom Rusmir.
Iskustvo iz Rumunije
– Kada sam 2006. godine stigao u Rumuniju to je po kvalitetu bila šesta ili sedma liga u Evropi, jača i od portugalske. Svi timovi imali su sjajne fudbalere iz inostranstva, primanja su redovno isplaćivana. Jedan od tamošnjih giganata Steaua konstantno se nalazila ispod petog mesta. Međutim, koliko sam informisan danas se i tamo osećaju posledice ekonomske krize. Prevazišli su nas i po pitanju medijske pažnje koja se daje fudbalu. Od petka do ponedeljka prenose se skoro sve utakmice, ne kao kod nas samo Zvezdine i Partizanove. Svakodnevno se emituju emisije posvećene fudbalu. Verovatno je to najznačajniji period u mojoj fudbalskoj karijeri. U lepom sećanju ostali su mi Farul i Ocelulu, kao i ja njima, priseća se Rusmir.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
