Šta je postfilozofija?

 U tom smislu se, prema Liotaru, za postmodernu veli da ne dolazi posle moderne, pošto se već nalazi u samom njenom središtu. Tako je postmoderna prošlost jedne budućnosti“. Te „teškoće“ sa vremenom („posle“, „pre“ i „sada“ – sa budućim, prošlim i sadašnjim vremenom), to je prisutno u filozofiji od njenog početka, već je Tales govorio o vremenu, poznata je njegova izreka: „Vreme je najmudrije“ u smislu da vreme sve razotkriva.

Filozofsko poimanja vremena ide, svakako, od Elejaca (Parmenid, Ksenofan, Zenon), kvalitativnih i kvantitativnih atomista, zatim Platona koji je vreme odredio „kao sliku večnosti“, Aristotela i Epikura (Daković je u tekstu o postmoderni naveo i jedan stav o vremenu iz Aristotelove Fizike: „Vreme je ono što nije, ili je bar malo“. O starogrčkim shvatanjima vremena (da li vreme ima strukturu ili je kontinuum) pisao je Miloš Arsenijević u knjizi Vreme i vremena. Od starogrčkih filozofa poimanje vremena ide dalje preko Augustina, Kanta do Hajdegera, postmoderne i postfilozofa o kojima Daković posebno piše, kao što su Liotar, Delez i drugi.

Ovde je svakako potrebno nešto reći o Hajdegerovom razumevanju vremena, koje je najbliže onome što Daković ima u vidu, kad govori o razumevanju vremena kod postmodernih filozofa. Naime, Hajdeger polazi od najšireg uverenja da smo osetljivi za „vreme“, ili smo bar „malo“ osetljivi za vreme, i da se „krećemo“ oko „vremena“ i svoje „konačnosti“ i „smrti“. Tako smo i nad tim ponorom. Ali u nekom smislu to i nadilazimo. Ovde je umesno napomenuti da Hajdegerovo glavno delo ima naslov Sain und Cait/Bitak i vreme (preveo Miloš Todorović), a Knjiga o postfilozofu ima podnaslov varijacije i beleške o zdravlju i bolesti. I jedan i drugi „naslov“ upućuju na poimanja toga što je s nama, naime „vremena“ i našeg „postojanja“ i „nepostojanja“, i naše „konačnosti“, i tih „stvari“ koje nastojimo da razumemo i savladamo.

Kad se govori o post i srodnosti filozofskih knjiga po tome post, može se izdvojiti još jedna knjiga to je Princip nada (u tri dela) Ernsta Bloha. Već sam „naslov“ ove knjige upućuje na to da je i ovde reč o tome o čemu se pita i postfilozofija. To post kod Blohova jeste „nada“, naime post ima formu „nade“ i Blohov „afekat“ ima sličan sadržaj kao i samo post – i nada je okrenuta prema budućem i određuje buduće i postavlja se iznad toga što je ne dozvoljava, i što je samo beznađe. Kod Bloha samo „buduće“ je sama „nada“, i postoji tako, kao nada, i pored toga što još nije – ono je dato kao nada i u tome smislu i postoji pre sebe, kao nada.

Kod Hajdegera „briga“ zamenjuje Blohovu nadu, i briga se vezuje za vreme, sažetije rečeno, „briga“ je zato što „vremenujemo“, naime od početka prolazimo i nestajemo, i u svakom trenu možemo nastati – zato i brinemo. Zato Hajdeger kaže da je „vreme“ smisao briga. Te analize „vremenovanja“, vremena i našeg puta ka smrti su najčuvenije u delu Biće i vreme.

Ovde valja imati u vidu i Hajdegerovo razumevanje „istorije“ – on se u tome vezuje u jednom najširem smislu za Parmenidovo „biće i mišljenje“, naime za samog „čoveka“ (po Parmenidu „biće i mišljenje su jedno isto“), i u tom smislu već kod starogrčkih filozofa imamo to što se naziva „početkom“, naime suštinskim početkom i počinjanjem, naime to što je suštinsko počinjanje i što je istorija (to neko „uzbudljivo dešavanje“ i to što je sa samim čovekom), dakle to „počinjanje“ jeste istorija, odnosno „mišljenje“ koje ide, ili potiče, od same „osnove“, odnosno bića (bitka), to je „bitno mišljenje“, odnosno filozofija. U krajnjoj liniji to što je istorija, veli Hajdeger u Uvodu u metafiziku to je „ponovno-traženje-i-nalaženje (ponavljanje) početka našeg istorijsko-duhovnog opstajanja, radi njegovog pretvaranja u drugi (drugačiji) početak. Takvo što je moguće. Ono je čak merodavna forma istorije, jer ono počinje od osnovnog dešavanja. Ali se neki početak ne ponavlja time što se na njega, kao nekadašnji i sada poznati, i na koji se jedino valja ugledati, ponovo navrćemo, već time što se taj početak izvorno ponovo počinje, i to sa svim onim što začuđuje, što je tamno, neosigurano, što neki istinski početak nosi sobom. Ponavljanje, kako ga mi podrazumevamo, jeste sve drugo samo ne vođenje (produžavanje) koje poboljšava ono-što-je-dosadašnje sredstvima toga-dosadašnjega“. Uz ovo bih dodao još jedan Hajdegerov stav o istoriji: „Istorija kao dešavanje je iz budućnosti određeno prodelavanje i protrpljavanje kroz savremenost, koje preuzima ono što je bilo. Ta savremenost je upravo ono što iščezava u dešavanju“ (Hajdeger, Uvod u metafiziku, 54-56; 59). U tom smislu filozof je pripremljen i ranije, i tako priprema to kasnije i sebe kao postfilozofa.

Ti spomenuti filozofski „momenti“ kod postfilozofa, Hajdegera i Bloha mogu se uzeti kao jedan duhovni „milje“ u kome se Daković kreće, u kome je nastala i Knjiga o postfilozofu, koja je i o samom autoru, i o mnogim drugim, koja je i taj „početak koji, kako Hajdeger kaže, izvorno ponovo počinje sa svim tim što začuđuje, što je tamno, nesigurno, što neki istorijski početak nosi sobom“.

Ko su filozofi i postfilozofi? Pitagoru su pitali šta je on, naime, čuli su da on sebe naziva filozofom, naime da voli mudrost i sl. On je odgovorio da voli da „posmatra“, da je to kao kad si na vašaru, tako on posmatra svet i to je „posmatranje“ pretvorio u svoje zanimanje. I drugi su posmatrači, ali uz to, imaju i neko drugo zanimanje. A njemu to posmatranje postaje zanimanje, u koje spada i razmišljanje na osnovu posmatranja, to je dakle, po Pitagori, filozof.

I Niče je razmišljao o filozofu, i za njega to je onaj koji u visokim Alpama stanuje na snegu i ledu, a taj „sneg i led“, to je njegov um. I napisao je knjigu O filozofu. Ali i knjigu o sebi koja se zove Ecce homo.

Ako je za Ničea filozof onaj koji je na snegu i ledu, za Dakovića je, čini mi se, filozof onaj koji stanuje u tome post, to je postfilozof. A time je u otvorenosti i prema prošlom, i prema budućem i to post nalazi tamo, i sebe nalazi u tim „vremenskim ekstazama“.

Knjiga o postfilozofu je i sama postknjiga, ona je napisana i ranije i tako je pripremila samu sebe. U jednom kratkom tekstu pod nazivom Postmoderna (pisan pre više od desetinu godina) Nenad Daković je postavio reperne tačke za svoju postfilozofiju, koju je razvijao u nizu knjiga, i koja izranja i otvara se u Knjizi o postfilozofu – Varijacije i beleške o zdravlju i bolesti, koja je jedna knjiga/slika, u kojoj su same reči slike; reči imaju svoje poteze i kolorit – ovo je knjiga o vrlo različitim temama i piscima i filozofima, o prijateljima i poznanicima. I u punoj je meri ispovedna, ali i filozofska knjiga.