Šta sam hteo da kažem u Dnevniku

(Gotovo četiri godine , iz dana u dan.) Kompjuter u smislu zaštite poverljivosti nije najbolje sredstvo, ali učinilo mi se u jednom trenutku da sam bio dovoljno podigao nivo svoje bezbednosne kulture. Diplomatama se, inače, savetuje da kompjuter izbegavaju, i to ne samo za osetljivije stvari.

2. Mislio sam, naravno, na one koji su ovo radili pre mene. Moj favorit-dnevnik u srpskoj književnosti je Dnevnik jednog dobrovoljca Pere Todorovića. Ambasadori, pak, koji su objavili svoje dnevnike retki su. To je profesija u kojoj je tajna jedno od glavnih oružja, možda zato. Kako god, Mita Miljković je svoje beleške iz Sofije objavio četrdesetak godina posle službovanja tamo. Veljko Mićunović slavne Moskovske godine dvadesetak godina pošto se vratio iz Rusije. Čeda Štrbac dnevnik iz Indije – prošle godine, desetak godina nakon što je posle 5. oktobra došao iz Delhija. Ja sam svoj dnevnik objavio tri godine po povratku iz Zagreba. Primećujete da se rapidno skraćuju razmaci između okočanja mandata ambasadora i publikovanja knjiga. Rekao bih da to diktira duh vremena. Ako ne objavimo mi, objaviće Vikiliks! Nečiji naredni ambasadorski dnevnik pojaviće se prema ovoj računici sutradan po povratku njegovoga autora kući. Ili nikad.

3. Spomenute dnevnike uvaženih kolega nisam čitao niti konsultovao tokom pisanja. Čitam ih sada. Ali, ono što sam čitao, i na šta sam čitavo vreme mislio, jesu Embahade Crnjanskog. One su, naravno, simbol ovoga žanra, jer se memoari (što Embahade jesu) i dnevnici dodiruju sa brojnim njihovim književnim karakteristikama. Tu i tamo u mome tekstu daju se primetiti citati stila Crnjanskoga. Jedan mi je prijatelj, diplomata, već ukazao na to, i ne verujem da ću moći dobiti lepši kompliment, ako ikoji još i zaradim.

4. Da pustim knjigu u štampu, odlučio sam se onoga časa kada je i poslednji ključni akter moga dnevnika sišao sa velike državne scene. U Hrvatskoj, otišli su predsednik Mesić i premijer Sanader i premijerka Kosor. U Srbiji otišle su dve vlade – s njima i Koštunica i Drašković, Cvetković i (uslovno rečeno) Jeremić, napokon Tadić. Kad je i Tadić otišao, onda sam bio uveren da sadržaj moga dnevnika neće dramatično afektirati svoje junake, i evo ga pred čitaocima.

5. Tih je junaka na desetine. Neki se u Dnevniku pojave i nestanu, neki, međutim, idu sa mnom od početka do kraja. Tekst u principu popravljao nisam. Da sam naknadno brisao, stradala bi autentičnost. Sad držim – kad sve ponovo pogledam – da je, recimo, Mesić ličnost mnogo većeg političkog talenta nego što je ispao u Dnevniku, a da sam s Pupovcem realno manje bio u sporu nego što sam tamo beležio. Dva su mi Vuka bili šefovi-ministri: za jednoga sam (Draškovića) imao simpatije, za drugoga (Jeremića) neuporedivo manje. Nisam to krio. Sanadera sam smatrao sposobnim i hrabrim političarem, ali pokazalo se, eto, i njegovo drugo lice. Sa sadašnjim predsednikom Josipovićem radio sam na povlačenju tužbi, ali bez rezultata.

6. Dnevnik je, razume se, po definiciji pogled iz lične perspektive. U mojoj knjizi, tako, nema službenih dokumenata – s jedne strane, jer ih nije dopustivo publikovati dok se još nisu ni ohladili (zakon kaže koliko godina moraju odstojati u arhivi, prema stepenu poverljivosti), a s druge strane, dnevnik je privatna stvar. Ono što jednome ambasadorskome dnevniku, doduše, daje opštiju dimenziju jeste činjenica da jedan – sa žanrovske i pravne tačke gledišta privatni tekst – ne piše sasvim privatno lice. U toj maloj kontradikciji krije se moguća provokativnost teksta. Nesumnjivo, i njegova energija.

7. Moj prijatelj Milan Panić pitao me je nakon povratka iz Zagreba da mu kažem jedan moj uspeh tamo. Malo me je bio zatekao, ali sam brzo izabrao: Srpska, odnosno Tesla banka, na kojoj sam u skladu sa svojim mogućnostima radio sa Pupovcem i Pajtićem. Ona sada pomaže povratnicima Srbima. To je važno, jer srpska zajednica u Hrvatskoj i kad sam ja bio tamo, a i dandanas, preživljava dramu prilagođavnja na status manjine. Ono što je bila moja politika jeste to da Srbi tamo – uz pomoć matice države – izgrade sopstvene institucije i sopstveni identitet kako bi mogli što uspešnije ostvarivati svoja prava. Bilo mi je bitno da naglasim apsolutnu suprotnost nekadašnjoj Miloševićevoj politici manipulacije.

8. U intervjuu Slobodnoj Dalmaciji negde pred kraj mandata rekao sam da kući ne odlazim zadovoljan. (Naslov je, naravno, odmah bio da odlazim nezadovoljan.) Hteo sam biti – govorio sam tamo u mnogim prilikama – heroj balkanskog detanta, čovek aktivne koegzistencije Srbije i Hrvatske. Otišao sam u Zagreb kao idealista, vratio se kao realista. Nasleđe, još tačnije rečeno: teško nasleđe istorije, ne može se zatrpati kao Černobilj. Odnosi Srba i Hrvata, Srbije i Hrvatske, kompleksna su stvar. To me je iskustvo spustilo na zemlju, video sam da treba mnogo iskrenog truda, dobrih namera sa obe strane, trebaju nam hrabre, prosvećene politike, da se stvori jedna sasvim nova klima u odnosima, i izgradi novo poverenje i partnerstvo među dva tako bliska a često tako daleka naroda. Verujem da Dnevnik svedoči da se nisam štedeo. Radio sam, najviše što sam mogao, da doprinesem politici aktivne normalizacije odnosa, kako sam ja zvao ključne međudržavne procese.

9. Vrlo je karakteristično da su odnosi Srbije i Hrvatske podložni brzim usponima i brzim padovima. Lako se zagreju, još lakše ohlade, iza napretka brzo dođe hladni rat. Ja sam zagovarao formulu hladnog mira kao produktivniju za naše odnose. Ona nipošto ne znači okretanje leđa, nego naprotiv, racionalnu, intenzivnu, na interesima zasnovanu, pragmatičnu saradnju, u mnogim oblastima – od kulture do ekonomije. Taj prostor je nama uostalom zajednički, i držao sam da ga valja do maksimuma koristiti.

10. Na kraju, ali ne i najmanje važno, imao sam jednu važnu privilegiju: da budem svedok, a u neku ruku i saučesnik, velikog hrvatskog napredovanja ka zapadnim integracijama. Bio je impresivan njihov nacionalni konsenzus u odlukama da uđu u NATO i EU. U Dnevniku ćete moći primetiti da sam isticao da je to napredovanje bilo takođe i srpski interes.