Pre okruglo stotinu godina u Beču su istovremeno živeli Adolf Hitler, Lav Trocki, Josip Broz i Josif Staljin. Niko ne zna da li je Hitler u Beču naleteo na Trockog i da li se Tito sastao sa Staljinom. Ali dela kao što je „Doktor Frojd će vas sada primiti, gospodine Hitler“ – radio- drama Lorensa Marksa i Morisa Grana iz 2007 – živopisne su imaginacije takvih susreta, objavio je Bi-Bi-Si.
Tematizujući ulogu Beča u oblikovanju XX veka, britanski javni servis opisuje i anegdotu o bečkom susretu Lava Trockog sa „Stavrosom Papadopulosom“: „Januara 1913. čovek sa pasošem na ime Stavros Papadopulos iskrcao se sa voza iz Krakova na bečku Severnu železničku stanicu. Bio je tamnog tena, imao je velike seljačke brkove i nosio jednostavan drveni kofer. Sedeo sam za stolom kada su se vrata posle kucanja otvorila i nepoznati čovek ušao. Bio je nizak… mršav… njegova sivkasto-braon koža bila je rošava. U njegovim očima ništa nije ukazivalo na prijateljsko raspoloženje“. To nije bio Papadopulos, već Josif Visarionovič Džugašvili, među prijateljima poznat kao Koba, a do danas zapamćen kao Josif Staljin.
Dvojica očajnih revolucionara bila su u bekstvu, dok je Frojd već bio dobro situiran – psihoanalitičar je imao egzaltirane sledbenike koji su ga slavili kao čoveka koji je otkrio tajne ljudskog uma. „Mladi Josip Broz, koji se kasnije proslavio kao lider Jugoslavije maršal Tito, radio je u Dajmlerovoj fabrici automobila u bečkom predgrađu Nojštat, tragao za poslom, novcem i dobrim životom“, podseća Bi-Bi-Si. Adolf Hitler, koji je do tada kao kandidat za studije slikarstva bio već dvaput odbijen u bečkoj Akademiji lepih umetnosti, živeo je u konačištu u Meldermanštrase, u blizini obale Dunava.
Nad svima njima vladali su ostareli car Franja Josif, u palati Hofburg, i nadvojvoda Franc Ferdinand, koji je u palati Belvedere nestrpljivo čekao tron. Bi-Bi-Si podseća da je u Austrougarskoj 1913. živelo petnaest nacija sa više od pedeset miliona stanovnika. „Iako grad nije bio pravi „melting pot“, Beč je bio svojevrsna kulturna supa i privlačio je ambiciozne ljude iz svih delova carevine“, kaže Dardis Meknami, glavna urednica „Vienna Review“, jedinog austrijskog mesečnika na engleskom, koja u Beču živi 17 godina.
U uslovima ovakve jedinstvene mešavine stvoren je specifičan kulturni fenomen – bečke kafedžinice. Legenda kaže da je njegovo poreklo povezano sa vrećama kafe koji su Turci ostavili povlačeći se 1683, pošto je razbijena osmanlijska opsada Beča. „Kultura ispijanja kafe i vođenje rasprava u kafeima bio je tada bitan deo života u Beču, a tako je i danas“, objašnjava Čarls Emerson, istraživač spoljne politike pri londonskom Četam hausu i autor dela „1913: U potrazi za svetom pre Velikog rata“. „Bečka intelektualna zajednica bila je, zapravo, veoma mala, svako je svakog znao… što je omogućavalo razmenu preko kulturnih barijera“, kaže Emerson. To je, dodaje, privlačilo i disidente.
Frojdov omiljeni kafe „Landtmann“ postoji i danas. Trocki i Hitler su preferirali obližnji kafe „Central“, koji je bio poznat po kolačima, besplatnim novinama, šahu i, iznad svega, razgovorima. Iako su u tadašnjem društvu uglavnom dominirali muškarci, brojne žene su takođe bile od uticaja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
