Staljinov testament

Roj Medvedev i Žores Medvedev: NEPOZNATI STALJIN (20)

Poslednjih nekoliko godina u Rusiji je objavljeno mnogo novih dokumenata i materijala o Staljinu i njegovoj epohi. Pojavila su se i nova istraživanja o Staljinu i staljinizmu. Interesovanje za te teme u ruskom društvu ostaje veliko. Sve je to podstaklo autore Žoresa i Roja Medvedeva da nastave svoj rad i da u njemu dotaknu nove važne teme vezane za kontroverznu ličnost i njen rad. Odlomke iz knjige objavljujemo uz saglasnost izdavača NNK International.

U spisak članova novog Prezidijuma KPSS, koji, kako je tada bilo uobičajeno, nije bio sastavljen po azbučno redu, nego po rangu, Hruščov je bio na šestom mestu, posle Staljina, Maljenkova, Berije, Molotova i Vorošilova. Bulganjin je bio pomeren na sedmo mesto. Svi članovi novog Prezidijuma CK KPSS, izuzev Hruščova, ušli su takođe u poseban organ – Prezidijum Saveta ministara SSSR.

Po karakteru reorganiacije videlo se da se centar vlasti u zemlji premešta iz CK KPSS u Savet ministara. Na sednicama Prezidijuma CK KPSS do kraja 1953. godine predsedavao je takođe Maljenkov koji je sačuvao položaj sekretara CK KPSS.

Ove odluke su pokazivale samo jedno – novi lider zemlje, Staljinov politički naslednik postao je Maljenkov. Povratak Berije u rukovodstvo, državnu bezbednost i čitav vojni i poluvojni sistem MVD označavali su poraz za Hruščova i Buglanjina. Ali oni nisu uspeli to da spreče. Kompenzacija za to je bilo jačanje Ministarstva odbrane SSSR. Tačka šest reorganizacije potvrđivala je imenovanje maršala Sovjetskog Saveza, druga N. A. Bulganjina za ministra vojnog SSSR i prvog zamenika ministra vojnog SSSR, maršala Sovjetskog Saveza druga A. M. Vasiljevskog i maršala Svojetskog Saveza druga G. K. Žukova.

O predlozima se nije diskutovalio. Prema svedočenju Simonova, na licima članova predsedništva na sednici nije se ogledala žalost, nego olakšanje. „Vladala je takva atmosfera kao da su se tamo u predsedništvu ljudi oslobodili nečeg što ih je pritiskalo, što ih je sputavalo.“

U 20, 40 Hruščov je proglasio da je zajednička sednica završena. Članovi ponovo izabranog Prezidijuma CK KPSS požurili su u daču u Kuncevu. Stigli su na vreme. Negde pola sata po njihovom dolasku, u 21 čas i 50 minuta, lekari su konstatovali Staljinovu smrt. Ušli su u sobu gde je umirao Staljin tek pošto je konstatovana smrt i postojali ćutke pored pokojnog vođe oko 20 minuta. Zatim su svi otišli u Kremlj, gde je opet trebalo da u Staljinovom kabinetu članovi partijskog i državnog rukovodstva rešavaju hitne probleme. Počela je nova istorijska epoha. Osam starih članova Staljinovog Politbiroa poslednji put su došli u kremaljski kabinet Staljina 9. na 10. mart 1953. godine noću, posle sahrane. Prvi je u kabinet ušao Maljenkov, za njim Berija. Hruščov je bio poslednji.

Istoričari dobro znaju najbliže Staljinove saborce koje on nije želeo za svoje političke naslednike. Ti ljudi su bili likvidirani u raznim periodima staljinističke vladavine. Međutim, do sada se ne zna koje je partijske i državne lidere Staljin spremao da ga zamene, bez sumnje računajući na to da će oni sačuvati i njegov kult, i sovjetsku imperiju koju je stvorio.

Lenjin je, kao što je poznato, dok je bolovao sačinio dokument koji se može nazvati njegovim „političkim zaveštanjem“. Ali pošto je najbližim učenicima i saborcima dao političke i radne karakteristike, Lenjin nije uspeo da među njima izdvoji jednog kog bi predstavio kao novog vođu VKP (b). Lenjinovo „zaveštanje“ napravljeno je za sledeći partijski kongres, a ne za Centralni komitet VKP (b). Objašnjavalo se to time da predlaganje Lenjinovog naslednika u slučaju njegove smrti nije bio hitan zadatak. Tokom čitave 1923. godine Lenjin više nije upravljao partijom i državom. Zato nije bila potrebna nikakva hitna reorganizacija posle Lenjinove smrti. Novi vođa postepeno se izdvajao iz partijske elite na osnovu programa koji je zastupao, a ne na osnovu revolucionarnih zasluga, bliskosti s Lenjinom ili posebnih ličnih sposobnosti.

Nastavlja se