Stižu promene u obrazovnom sistemu od naredne školske godine: Šta se krije iza Vučićevih izjava i šta stručnjaci zameraju?

U svetlu iščekivanja da li će Vučićeve ideje ostati na nivou usputnih komentara ili će se nešto menjati, ispod radara šire, ali i dobrog dela prosvetne javnosti promakla je informacija da će se od naredne školske godine u prvom razredu gimnazije raditi po novim programima, a da se promene za prvi i peti razred osnovne škole planiraju od školske 2027/28. godine.

Istovremeno, novi nacionalni udžbenici za prvi i peti razred osnovne i prvi razred srednje škole najavljeni su od školske 2027/28. godine.

Da li je nelogično što sve nije usklađeno?

– Naravno da jeste. Reforme u obrazovanju, bilo kakva promena, čak jedna jedina mera traži pripremu, traži vreme da bi se implementirala kroz sistem, a onda i da bi se njeni efekti osetili. Jer obrazovni sistem je glomazan, on je višeslojan i traži dobro promišljanje i pripremu koja podrazumeva da se utvrde potencijalni rizici, dobre strane u implementaciji, da se utvrde moguće posledice i efekti tog programa, pa se onda ide u javnu raspravu, a potom utvrdi način kako ta mera može da bude održiva i u procesu implementacije i pripremi i u samoj implementaciji, pa se onda radi. U obrazovanju se ništa ne radi preko noći jer je to veliki sistem i efekti ne mogu da se osete od danas do sutra. Zbog toga je uvek pametnije raditi sveobuhvatne reforme jer su svi aspekti su međusobno povezani.

Kada pitate nadležni zavod šta i zbog čega radi, odgovaraju da se drže Strategije razvoja obrazovanja i akcionih planova. U tom kontekstu je rađena revizija standarda postignuća i školskih programa. Ali onda čujete predsednika Srbije koji traži da budemo iznad OECD proseka i da imamo finsko obrazovanje na šta ministar prosvete odgovori da će biti izvršeno. A imate i premijera koji kaže da treba promeniti strukturu srednjeg obrazovanja i uraditi programe da bolje pripreme decu za studije. Verujemo da nikome ko radi u prosveti nije jasno šta je ovim hteo da kaže.

– Sve to su ad hok izjave koje treba da pokažu da je neko ili jako pametan ili hoće da obezbedi partijski ili lični prostor da kaže: evo ja to znam, ja ću to da radim. A obrazovanje je jako zgodan teren jer su, kao i u roditeljstvu, svi prošli kroz to iskustvo školovanja i misle da su stručnjaci. I upravo je to opasnost. Ako već imamo stručnjake, ako imamo kuće koje se bave time, analitičare u tim kućama koji su zaposleni da se bave obrazovanjem, zašto su nam potrebne laičke teorije? Nažalost, mi u našem sistemu moramo da se bavimo laičkim idejama i teorijama zbog toga što smo videli da one vrlo brzo postaju prioriteti koji regulišu mere u obrazovanju i obrazovne politike. Setimo se samo dramatičnog slučaja od pre dve i po godine kada je školska godina naprasno skraćena dopisom Ministarstva prosvete. Dakle, time ne bi ni trebalo da se bavimo, jer to nisu politike već slučajno ispaljeni meci. Ali, nažalost, mi moramo njima da se bavimo zato što smo svedoci da takvi slučajno ispaljeni meci zaista postaju politike i mere.

U iščekivanju novih programa nastave i učenja koji se uveliko rade, sada se poteže priča o skraćenju dužine trajanja školskog časa, što bi trebalo da bude usklađeno.

– Ne samo da nije usklađeno već vi ne znate šta želite da postignete tom promenom. Ako je razlog distrakcija pažnje razumem taj problem, ali nije trajanje časa mera kojom se uzvraća na distrakciju pažnje. Nego se uzvraća atraktorima, šta je ono što privlači pažnju, šta je atrakcija za pažnju. Jer pažnja je budna dok god ste vi budni. Ona nije definisana na pet minuta, 35 minuta ili 45 minuta već sadržajima koji je privlače. Ta ista deca koja ne mogu da da budu pažljiva 45 minuta na času mogu da budu pažljiva tri sata dok igraju igrice bez prestanka ili sat i po vremena dok gledaju film. Ne radi se o tome da su kapaciteti pažnje vremenski uslovljeni nego je uslov ono što privlači pažnju. Imamo iskustava iz drugih obrazovnih sistema u kojima časovi traju 30 minuta, negde traju sat vremena. Čas može da traje isto kao i veličina odeljenja. Finci sve više koriste takozvane škole bez zidova gde imate školsku zgradu sa pokretnim „zidovima“ odnosno panelima koji mogu da se dele ili da se spajaju u zavisnosti od toga šta radite i sa koliko dece. Može da se odvoji prostor za jedno dete, a može i cela škola da bude u jednom prostoru. Isto tako je sa vremenom. Bilo bi lepo da, u zavisnosti od aktivnosti, čas može da traje 30 ili 120 minuta i mislim da je to jedan od alata kojima obezbeđujete da će se neke aktivnosti dogoditi. Ali ono što je srce nastavnog procesa to su aktivnosti, a ne alati.

Kada predsednik Vučić kaže da nije suština u investicijama u školsku infrastrukturu već kvalitet nastave, da treba da se menjaju planovi i programi i da se đaci zainteresuju za učenje, verujemo da ne biste imali šta da zameriti na ovim zaključcima.

– Finansiranje obrazovanja je instrument kojim vi obezbeđujete održivost, odnosno realističnost vaših planova. S druge strane, i finansiranje se takođe planira i vi time pokazujete koliko želite da pomognete obrazovanju. Tako da nije to baš tako jednoznačno. Znamo i da se državni budžet planira. Ne možete da kažete: evo reci nešto pametno i daću ti toliko i toliko. Ne, nego izdvajate iz budžeta onoliko koliko ste planirali, tako da planiranje mora da postoji. Ali slažem se da je važnije pitanje šta se finansira u obrazovanju.

Toliko puta su već menjani programi, a nisu doneli nikakve rezultate. Utisak je da smo stalno u nekakvim reformama i niko nije optimista da će sada revidirani standardi i programi da nešto unaprede. U čemu se greši?

– Niko nije optimista zato što se obrazovanje, kao što smo lepo videli proteklih godinu dana, bori sa pitanjima opstanka, društvenog prepoznavanja, vrednovanja. Dobro znamo šta su bili zahtevi i o čemu su govorili prosvetni radnici i đaci koji su bili u pobuni, pa najzad i visoko obrazovanje. Obrazovni standardi kao instrumenti u obrazovanju i treba da se menjaju. Prethodna generacija standarda služi da vam pokaže dokle ste stigli sa prethodnim, šta ste unapredili, šta niste, koji je sledeći razvojni korak. Rešenja u obrazovnom sistemu moraju da se menjaju jer prosto život se menja, menjaju se zahtevi, potrebe.

Ali mi ne znamo šta je bilo loše u standardima i programima pa se sada menjaju. U radnim grupama koje na tome rade su ljudi zaposleni u školama i na univerzitetima, ali kako da verujemo da će dobro uraditi posao kada nema nikakve analize postojećeg stanja?

– Analiza treba da se napravi. Upoznata sam sa prethodnim standardima i ono što mogu da kažem je da su bili mnogo više zasnovani na činjeničnom znanju i reproduktivnim mehanizmima učenja, ostali su u tradicionalnom modu, nisu ušli u paradigmu koju zovemo kompetencijski pristup obrazovanju. Ostale su stroge podele među predmetima, međupredmetnog povezivanja i međupredmetnih kompetencija je bilo malo i one su bile izdvojene kao poseban set kompetencija… Ako standardi služe kao instrument koji bi trebalo da povuče kvalitet obrazovnih ishoda unapred, ja to vidim kao manu prethodne generacije standarda. Jedini empirijski podaci koje imamo su sa završnog ispita na kraju osmog razreda. Ali on testira veoma mali broj standarda, uglavnom na bazičnom nivou dok je mnogo manje standarda na srednjem i naprednom nivou tako da na osnovu rezultata sa završnog ispita ne možemo da steknemo sliku. To je samo parcijalna slika o tome dokle smo stigli sa standardima.

Ako nema analize na osnovu čega su rađene promene? Kako da verujemo da su dobro pogođene?

– Tako je, nema analize, a jedino što postoji je konceptualni okvir koji se više poziva na međunarodna testiranja, koja ne testiraju naše standarde ponaosob, ali testiraju postignuća našeg obrazovnog sistema i stoga imamo načelnu sliku o tome kakve su performanse sistema. I znamo da nije zadovoljavajuća. Imamo, dakle, jedan načelni pokazatelj i pristup zasnovan na kompetencijama koji je rekao da svaki predmet mora da ima i integrativnu dimenziju, da povezuje, da širi, da ima međupredmetna povezivanja, da ugrađuje kompetencije iz evropskog okvira. Kad nam već organizacija nastave nije takva onda bar da svaki predmet ima eksplicitno definisanu obavezu da vodi ka tome. To su neke smernice na osnovu koje su nastajali novi standardi. I naravno, oni su se osvrtali na prethodne standarde, nisu nikli iz nule nego iz onoga što postoji.

Uvek ostaje pitanje primene novina u učionici.

– To je uvek problematično pitanje. Jer kad stalno idete sa nekim promenama sistem naprosto ogugla.

Utisak je da niko ne veruje u promene niti želi da se u njih uključi.

– To je pitanje bazičnih stvari o kojima sam govorila u kontekstu ovih nezadovoljstava i protesta prosvetnih radnika. Nemate bazično poverenje, poštovanje, nemate definisano obrazovanje kao vrednost koja se neguje i uvažava u društvu.

Predsednik zamera prosvetarima što to poštovanje vezuju za pare.

– Od onog ko drži kasu svako traži pare.

Ali kaže i da su nam blokaderi razorili obrazovanje.

– Svako ima pravo na svoje viđenje. Mislim da su se svi koji su učestvovali u blokadama veoma založili za kvalitet obrazovanja.

Kako komentarišete Vučićevu izjavu da treba reći ljudima da smo ispod OECD proseka i njegovu želju da imamo finsko obrazovanje? Kome i čemu služe takve izjave?

– Meni to izgleda kao reklama kako je neko brižan i vredan pa će učiniti sve u najboljem mogućem interesu. Iza toga ne vidim nikakav smisleni sadržaj, jer OECD analize su javne i poznati su nam rezultati od 2000. godine. U PISA istraživanju smo prvi put učestvovali 2003. godine i od 2004. sve znamo. I kad god smo učestvovali znamo gde smo bili, pisali smo o tome i objavljivali, ima jako veliki broj izveštaja i sekundarnih analiza, a pogotovo preporuka i na srpskom jeziku. Ti rezultati su ugrađeni i u uvodne članove Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Onaj ko prati zna gde smo mi u odnosu na OECD, ali je mnogo važnije šta pokazatelji koje mi dobijamo kroz međunarodna istraživanja govore o kvalitetu našeg obrazovanja, gde je najveći gep između nas i OECD proseka, šta to znači u pogledu smisla i sadržaja, a ne u pogledu brojeva. Nama je mnogo važnije da znamo šta je unutra u tim rezultatima, a ne ko je gde. PISA jeste najpoznatije OECD istraživanje, ali podsetiću da ta organizacija radi i istraživanja o građanskim, kao i digitalnim kompetencijama. I u njima su naši učenici ispod proseka. Poslednji ciklus TALIS istraživanja je pokazao da samo 16 odsto nastavnika u Srbiji smatra da je njihova profesija cenjena u društvu, što je manje od OECD proseka koji iznosi 22 odsto. Vidimo da je na globalnom nivou skoro svaki peti nastavnik rekao da nije zadovoljan ugledom svoje profesije.