Stokholmski sindrom

Kad istog dana Aleksandar Vučić, dugogodišnji šef kancelarije za evropske dezintegracije izjavi da su „za put ka Evropi najzaslužniji građani Srbije koji su tome doprineli svojim odricanjem i jasno iskazanom voljom da se tim putem ide“ – onda je to već dijagnoza, najverovatnije prvi simptom stokholmskog sindroma s elementima starog dobrog Alchajmera. Znate ono – pita deda unuka: „Kako se zove onaj Austrijanac što nam krade stvari po kući“.

Psihološko stanje koje nastaje u situacijama kada dolazi do zbližavanja otmičara i talaca, stokholmski sindrom nema nikakve veze sa boravkom Borisa Tadića u Stokholmu, nastalo je mnogo ranije, kada su se u istom gradu, tokom pljačke neke banke, vezani taoci toliko emocionalno vezali za otmičare da su opravdavali njihove postupke čak i nakon što su ih ovi oslobodili, odnosno odvezali. Kod Vučić Aleksandra desilo se nešto mnogo gore. Pošto je decenijama imao stav UA u pogledu EU, verovao da su Solana, Ren i ovaj novi što piše haiku poeziju, tipični EU UA robovlasnici namerni da od Srba stvore crne crnce, crvene Indijance i ostalo bijelo roblje („EU je bogata i moćna, ali hoće robove, a naša deca nikad neće biti robovi, ako se pitamo mi srpski radikali“- rekao je svojevremeno lider „marionetske prozapadne grupe“ po imenu srpski naprednjaci), ovaj vispreni mladić, koji doskora nije imao ništa protiv da ga predstavljaju ko visprenog Mladića, zbližio se sa otmičarima toliko da će simptomi stokholmskog sindroma uskoro u primenjenoj medicini biti poznatiji pod stavkom – Vučićeva dijareja.

Termin definitivnog ulaska Srbije u EU – s kojim se naveliko licitira dvocifrenim godinama 21. veka tako rasplinuto, lutrijski i ekspertski da će uskoro neki analitičar s paranormalnim sposobnostima (kume, oćeš da ti čitam u dlan), mešavina Kleopatre i Baba Vange, trijumfalno ubosti tačan datum mašući knjigom Artura Klarka „3001, konačna odiseja“ – podrazumeva da možda u tom Stokholmu, Briselu, Rimu ili Tirani, u trenutku svečanog čina, uopšte neće stajati Boris Tadić, osoba s dva veoma kratka petogodišnja mandata. Moguće je da će tamo postojano, kano klisurine, stajati prirodno napuderisani Tomislav Nikolić, dok će kroz kadar svečanog prijema povremeno proći mladić s usnama Mišel Obame, i ko onomad na Voždovcu, preko mobilnog telefona ushićeno saopštavati N.N. licu: „Zovi me kasnije, razbili smo ih“. A onaj predsednik EU, što piše haiku poeziju, zabeležiće u tefter u naletu inspiracije: „Crnu vrećicu, punu otpadaka, razvlače mačke.“

Srbija, naime, u celini i celosti, globalno pati od stokholmskog sindroma – toliko se zbližila sa otmičarima svojih dvadesetak godina života da ovakav rasplet političke situacije na unutrašnjem planu nimalo nije neverovatan. Ali je neverovatno glup. Nešto kao kad bi Bin Laden presecao crvenu vrpcu povodom otvaranja obnovljenog Svetskog trgovinskog centra, i mrkonjićevski ćaskao sa graditeljima koji su probili sve rokove i zvučni zid. Zbog njih, tih otmičara, mi taoci slavili smo šenlučeći beli šengen kao da smo upravo šenuli na Svetog Nikolu 2009. godine, nesvesni da prosečan Rumun u mnogo većim blagodetima uživa već godinama. Zato što prosečan Rumun nije imao nameru da osvećuje Drakulu u 20. veku, baš kad smo se mi setili da svedemo račune oko cara Lazara, devet Jugovića, a bilo je izvesnih ideja i da proverimo navode Čarlsa Darvina. Ali smo odustali, na sreću majmuna.

Rukometni rezultat DS:SNS – 28:27, u procentima sondiranog javnog mnenja koji je prošle nedelje saopštio CeSID, praktično ukazuje na to da je isplativije, ukoliko uđete u neku boljestojeću banku i čekajući pred šalterom primetite čoveka sa zimskom kapom ukrašenom prorezima za oči na ulazu, da odmah potpišete sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa dotičnim, bez obzira na to što će vas zli jezici proglasiti nosiocem stokholmskog sindroma, zvanog Vučićeva dijareja. Isplati se. Mada su devedesete imale sistem vrednosti po kome je mnogo bolje biti loš nego dobar momak, dvehiljadite su nam pokazale da je taj sistem vremenom do detalja razrađen, jer ovde i bez higijenskih uputstava za boj protivu pandemije svi masovno peru ruke. Saznali smo takođe i da ima ljudi spremnih da iz nepoznatih razloga potegnu čak do Stokholma da bi deset godina unapred najavili dolazak Tome Nikolića. Predsednika Srbije sa dva petogodišnja mandata.

Simptomi stokholmskog sindroma ovih dana su uočeni i kod familije Pastor, jedne varijante mađarskih Krkobabića, koji su odbili da glasaju za budžet, što je Boris Tadić ocenio kao nizak udarac, skoro ispod pojasa. Moguće da je predsednik čitao poučan tekst u ženskom časopisu Kosmopoliten pod naslovom: „Iznenađenja koja vas čekaju ispod pojasa“. Jedno od tih iznenađenja je i onaj Toma Nikolić, koji je već sutradan obznanio da će kad pobedi sarađivati sa celom familijom Pastor do petog kolena, pošto je on oduvek bio za Mađare, osobito za gulaš.

Jedna pouka prozilazi iz svega ovoga – nikada ne idite u Stokholm ako vas muka ne pritera. Tamo umesto legendarne grupe ABBA, poznate po hitu „S.O.S“, može jednoga dana da vas dočeka i nešto manje legendarana grupa DŽABBA, poznata po hitu „S.N.S.“. Ne pevaju nešto posebno i kod njih nema plavuša u bendu. Ali ima mnogo plavuša u publici. Simptomatičnih i sindromatičnih plavuša.