Stoleće propalih utopija

Time se, na paradoksalan način, istorija vraća u doba Karla Marksa i njegovih analiza o kapitalu kao materijalnom izrazu istorijskih kretanja, o profitu kao sublimiranom izrazu potčinjenosti i nepravde na svetu. A to ne može, opet, da se menja samo političkim revolucijama, govori istorija dvadesetog stoleća. S tim u vezi, dodajmo samo ukratko – socijalistički eksperimenti izvršeni su na „pogrešnim mestima“, u nerazvijenom i nedemokratskom svetu, nisu izmenili vladajući način proizvodnje, nego su kopirali loše i prevaziđene osobine kapitalizma, nisu znali ili hteli da riskiraju politički monopol, koji su stekli „revolucijama“, pa su logično završili na „đubrištu istorije“. Ideja socijalizma posledično je mrtva, bar privremeno, o njoj se više ne govori, čak i evropska socijaldemokratija postaje zarobljenik interesa krupnog kapitala.

Pobednici u kapitalističkom svetu prokleto su slični svojoj poraženoj komunističkoj braći, upozoravao je Ginter Gras, ali posledice njihove pobede mogu da budu i tragične. I pre izbijanja aktualne svetske ekonomske krize znalo se da izolovana „ostrva izobilja“ na Zapadu ne mogu na dugu stazu, smisleno da funkcionišu, ako su čitavi kontinenti u „trećem svetu“ osuđeni na lagano umiranje. Ništa tu ne pomaže priča o globalizaciji, koja navodno donosi koristi svima, ili o ideologiji slobodnog tržišta, koje postaje sve drugo samo nije slobodno, o ljudskim pravima i slobodama, pravnoj državi, bez kojih zaista nema slobode, ako u svemu tome ne mogu da učestvuju i „otpisani“ delovi društva, odnosno, pojedini narodi, pa i čitavi kontinenti.

LoŠa procena

istorijskog kretanja

Dvadeseto stoleće, dakle, obeleženo je i tzv. socijalističkim revolucijama koje su skoro odreda završile u despotijama i u rasulu, poništavajući se same od sebe. Iza njih nije ostalo skoro ništa izuzev izgubljenih iluzija i uzaludnih nada, odnosno, otužnog smrada prevare. U neku ruku, i stoleće propalih utopija. Pomenimo da je, ne samo Krleži, nego velikom broju evropskih intelektualaca, pa i takvima kakav je bio Žan Pol Sartr, izgledalo još pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka da u samoupravnom socijalizmu „jugoslavenskog tipa“, za razliku od „sovjetske prakse“, ima nešto suštanstveno novo, no i to se na kraju, kao i štošta drugo, pokazalo utopijom.

Listajući, anno domini 2008, Krležine eseje o Evropi, saznajemo kako je, verovatno najveći srednjoevropski pisac, koji je mnoge mlade ljude nekada pridobio za „levu ideju“, dužcelog južnoslovenskog prostora, omanuo u procenama istorijskog hoda. „Lenjinovo ime značilo je godine devet stotina i sedamnaeste signal svjetionika nad brodolomom međunarodne civilizacije, i odonda pa do dana današnjeg nije prošao ni jedan jedini dan, da Morzeovi strojevi na svim telegrafskim linijama svijeta nisu otkucali ime tog čovjeka, i nije prošao ni jedan jedini dan, da ti telegrafi nisu o njemu javili po koju laž, podlost i klevetu“, piše Miroslav Krleža u prigodničarskom eseju „Nad grobom Vladimira Iljiča Uljanova Lenjina“, što nije sporno, a i sve to ostalo je manje-više tako, samo što je nekadašnje telegrafe danas zamenio internet. Krleža u završnom pasusu izražava, međutim, beznadežno izgubljenu nadu i u Lenjina i u socijalizam, koju je prosto poništilo dolazeće vreme: „…Pa kad Čovječanstvo jednoga dana ne bude više gnjila i razdrta rana kao što je danas, i kada Sovjetska Republika ne bude jedina lađa što plovi smjerom Kozmopolisa, nego kad tim smjerom budu plovile čitave flote naroda i klasa, sigurno je da će na drugoj obali Vladimir IljičLenjin, kao gigantski svjetionik, pozdravljati lađe na ulazu u luku, kao spomenik čovjeka koji se prvi iskrcao na drugoj obali“ (Krleža M, Eseji II, Evropske teme, izabrana dela I-X, Sloboda, Beograd, 1977).

Kontrarevolucija

krupnog kapitala

Priča o aktuelnoj globalizaciji nije, opet, ništa drugo nego „prikriveni super neokolonijalizam“, a i on bi jednog lepog dana mogao da se uruši sam od sebe, kao što su se urušile utopije o socijalizmu i komunizmu. Možda se na kraju dvadesetog stoleća zaista dogodila kontrarevolucija krupnog kapitala, govoreći ortodoksno marksistički, koja je sprovedena bez velike pompe, i nije naišla na neke velike otpore? Pod plaštom borbe za ljudska prava i slobode, što su u stvari ideje prosvetiteljstva i francuske građanske revolucije, krupni kapital iskoristio je pobedu u „hladnom ratu“, odnosno, smrt ideje socijalizma za samoustoličenje i sveopšti dirižizam u svetskim političkim i ekonomskim procesima.

Nova vladajuća ideologija zove se globalizacija procesa proizvodnje i političkog odlučivanja, po meri krupnog kapitala, a na kraju svih velikih fuzija biće par džinovskih koncerna – trust kartela kao svetska vlada – koji ne nadziru samo proizvodnju i potrošnju nego i ukupan život. A, kad nastupi velika finansijska kriza, izazvana pohlepom za profitom i špekulacijama, kao ova u jesen 2008, koja prilično podseća na „veliku depresiju“ od pre osam decenija, i koju je izazvao američki kapital, a nisu u njoj nevini ni evropski niti drugi kapitali, enormni dobici se privatizuju, a gubici „socijaliziraju“, prevaljujući se na račun poreskih obveznika.

Povodom odlaska 19. i dolaska 20. stoleća, svojevremeno je u francuskom časopisu Encyclopedie du siecle veličana „belle epoque“, kako je nazvano vreme prelaza u novo stoleće, koje je, po tadašnjem osećaju duha vremena, „otvorilo novu eru u istoriji čovečanstva“. Optimistički raspoložen autor naslutio je naučne i tehnološke prodore koji će biti neuporedivo ozbiljniji i brojniji od onih u njegovo vreme, ali ni na kraj pameti mu nije bila i sumorna rušilačka strana dvadesetog stoleća. A, u njemu se definitivno izgubilo pravo na optimizam i naivnost. Iako velikom broju ljudi u zapadnom svetu i ovaj prelaz u naredno stoleće i milenijum izgleda kao „belle epoque“, ogromnoj većini ljudi i ovde, ali i celokupnog čovečanstva na iscrpljenoj planeti Zemlji, preostaje samo čežnja za zadovoljenjem osnovnih potreba, za razumom i mirom, za jednostavnim životom.

Dok se u jednom delu sveta većrezervišu karte za intergalaktička putovanja, jer se priče o preseljenju na drugu planetu ne vode samo pod šifrom „science fiction story“ (valjda kad se ova planeta konačno uništi, jer su njeni energetski izvori ograničeni, njen omotačje drastično oštećen, stokovi nuklearnog oružja ulivaju strah… a i gentske manipulacije ljudskim bićima samo su pitanje dana), u nekom drugom delu sveta vreme je stalo u davnom kastinskom, plemenskom ili tribalističkom dobu. Sa svim tim današnjim i sutrašnjim „čudima“ milijarde ljudi, koji se rađaju i umiru u bedi, nemaju ništa zajedničko, i nikada neće dobiti šansu da nešto naprave od sebe. Njih se ova priča i ne tiče, niti ko vodi računa o njihovoj nevolji i nesreći.

Da se zlo ne ponovi

Niko se više ne seća građanskog rata u nigerijskoj provinciji Bijafri, kada je 1970. godine u jednom danu umiralo po 300.000 dece. Niti slične katastrofe iz 1984. godine u Etiopiji, niti onih strahota u Vijetnamu, Kambodži i Bangladešu, kao ni onih miliona mrtvih otrovanih gasom ili raskomadanih granatama u Prvom svetskom ratu. A, možda se većsutra niko neće više sećati ni onih udavljenih u gasnim pećima ili umorenim u fašističkim koncentracionim logorima i komunističkim gulazima. A, sutra se sasvim izvesno neće sećati ni 800.000 pobijenih u Runadi, za samo četiri meseca, niti, pak, pobijenih, poniženih i uvređenih na Balkanu, niti četverogodišnje opsade „olimpijskog grada“, ni cinične „dozvole za ubijanje“ UN-zone Srebrenica, niti vukovarske ili mostarske tragedije, niti nekih drugih strahota. Jedino što istorija uči jeste da se zlo ponavlja ili, pak, da preti da se u sličnoj formi ponovi, ako većne kao tragedija, onda kao farsa, kako bi rekao Marks. Zbog toga u miru mora da se čini sve što je nužno da se takvo što ipak ne dogodi. Evropska unija bi trebalo da bude jedan takav projekat. Kraj