EPA/ANDREJ CUKICDijana Hrka, majka Stefana, koji je pre godinu dana zajedno sa još 15 ljudi stradao pri padu betonske nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, a da za to još niko nije odgovarao, sedmi dan štrajkuje glađu ispred takozvanog „Ćacilenda“, zahtevajući „istinu i pravdu“.
Mada ponavlja da se „oseća dobro“, posebno zbog podrške koju joj daju studenti i građani, već su vidljive fizičke i psihološke promene, što zbog ovog vida nenasilnog otpora, što zbog okolnosti koje ga prate, među kojima je i neposredno psihičko zlostavljanje iz „Ćacilenda“, od puštanja glasne muzike sa besprizornim tekstovima do vređanja.
„Medicinska nauka nipošto ne preporučuje štrajk glađu jer posledice po zdravlje, organizam i psihu mogu biti ozbiljne. Već nakon 72 sata nastaju promene koje mogu ostaviti posledice po zdravlje, pošto se tada iskoriste šećer i depoi glikogena, a jetra počinje da reaguje. Stanje štrajkača glađu mora obavezno da se medicinski prati, a zdravstveni radnici su obavezni da spreče smrtni ishod kroz prisilnu ishranu, intenzivnu negu i hospitalizaciju“, kažu sagovornici Danasa.
Bivši dekan Medicinskog fakulteta u Nišu dr Milan Višnjić kaže da bi „neko iz okruženja“ Dijane Hrka trebalo da je ubedi da prekine štrajk glađu.
„Ma koliko bili jaki i jasni njeni motivi, čini mi se da ona može da naudi sebi, a da neće naterati one kojima je uputila zahteve da ih ispune. Voleo bih da u tome grešim“, kaže dr Višnjić.
On kaže da bi Hrka, ukoliko nastavi sa štrajkom glađu, mogla da ima trajne posledice, od promene na organima do psihičkog statusa, uz opasnost od smrtnog ishoda.
„Ukoliko ne unosi tečnost, a ja ne znam da li to čini, posledice su još brže i opasnije. Nisam nutricionista pa da mogu precizno da definišem koji organ će biti više oštećen, ali je izvesno da ceo organizam pati. Pritom je sve ovo za nju velika trauma, zbog uslova u kojima to radi i trpi uvrede iz takozvanog Ćacilenda“, kaže dr Višnjić.
Dr Borislav Kamenov, imunolog, naglašava da je dugo gladovanje životno ugrožavajuće i da utiče i na organe, i na imunutet i na psihu.
“ Čim organizam izgubi energiju, sve se gasi. Svi organi popuštaju, krv slabije protiče, imunitet slabi pa se dobijaju infekcije. Zbog gubitka energije, ćelijama zaduženim za imunitet smanjuje se sposobnost odbrane organizma od infekcija, a krvotok slabi pa do organa ne stiže ’vojska‘ koja treba da ga brani, nutritienti, kiseonik… A šta će najpre da strada zavisi od prethodnog stanja organizma, odnosno zdravstvenih problema koje je čovek imao pre stupanja u štrajk glađu“, kaže dr Kamenov.
On dodaje da ovakvo gladovanje utiče i na hemijske procese u mozgu, pa dolazi do depresije i nesigurnosti.
„Ljudi u štrajku glađu postaju depresivni, apatični, impulsivni, agresivni, pa i suicidalni, jer takav štrajk bazično i jeste suicidalni akt“, kaže neurolog, koji želi da „ukaže na osnovne neurološke posledice“, ali ne želi da se njegovo ime objavi jer ne poznaje sve okolnosti ovog slučaja, a „tema zahteva studiozni pristup“.
On kaže da ovakvo gladovanje „dovodi do disbalansa celog organizma, nemogućnosti homeostaze i dezintegracije funkcija vitalnih organa, pa i mozga“.
„Mozak se hrani šećerom. Kada se ne unosi šećer i drugi ugljeni hidrati, pa i gradivne materije, dolazi do disbalansa, odnosno promena u mozgu, koje se manifestuju najpre kroz dezorjentisano i konfizno ponašanje“, kaže.
Ipak, važno je da postoje prilično jasna medicinska pravila i smernice do kog trenutka može medicinski da se toleriše dobrovoljno gladovanje, a od kada onome ko to čini mora, recimo, mora da se uključi infuzija i protiv njegove volje, dodaje on.
Prema tim smernicama, posebno preciziranim za štrajk glašu u zatvorskom sistemu, u prvoj fazi štrajka glađu, koja traje od prvog do trećeg dana, kada se iscrpi glikogen i dolazi do lake dehidratacije, dovoljna je hidratacija i elektrolitski monitoring.
U drugoj fazi, od četvrtog do desetog dana, osobi koja štrajkuje glađu potrebna je kontrola ketona i nutritivna podrška, jer se suočava sa ketozom i gubitkom telesne mase.
Od 11. do 21. dana ovog vida protesta, kada dolazi do muskulane atrofije i metaboličke acidoze, neophodno je intenzivno praćenje, a moguća je hospitalizacija.
U četvrtoj fazi, koja nastupa posle tri sedmice, primenjuje se i prisilna ishrana i intenzivna nega, jer nastupaju organska oštećenja i vitalna ugroženost.
Psiholog Velibor Petković: „Dijanina spremnost da žrtvuje život ne daje nikome za pravo da joj u tome pomaže“
Psiholog Velibor Petković kaže da štrajk glađu fizički ugrožava život Dijane Hrka, a „psihološki joj je još teže, jer je suočena sa bezobzirnošću pristalica režima koji joj se rugaju i povređuju rane neprimerenom muzikom“.
„Imam utisak da je njen štrajk glađu poput Isusovog puta na Golgotu, praćen urlicima beslovesne svetine koja bi i njenu smrt proslavljala kao krunu rijalitija u kome žive. Zato smatram da je Dijani neophodna medicinska i psihološka pomoć, jer njena spremnost da žrtvuje život ne daje nikome za pravo da joj u tome pomaže. Vlast može da bude beskrupulozna ali regresija naroda u čopor vodi u konačno potonuće Srbije kao građanskog društva“, kaže Petković, koji je i asistent na departmanu za novinarstvo Filozofskog fakuteta u Nišu.
Od dodaje da ne postoji satisfakcija za nenadoknadive gubitke, a za majku Dijanu je smrt sina Stefana takav gubitak.
„Njen štrajk glađu je vapaj za istinom i pravdom. Ako krivci za tragediju budu imenovani, to neće odagnati duševnu bol nikome od članova porodica 16, odnosno 17 stradalih padom nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Međutim, da bi se moglo nastaviti da se kako- tako živi, i u sećanju čuva svaka žrtva, neophodno je da vinovnici zločina budu procesuirani i da pokažu bar mali znak kajanja. Bez toga nema praštanja, ni njima, ni državi koja dozvoljava korupciju, po cenu života njenih građana“, kaže Petković, poručujući: Spasimo Dijanu“.
Šta kažu međunarodne smernice lekarima
Prema smernicama za lekare koje je 2007. godine, u saradnji s Ministarstvom zdravlja Ujedinjenog Kraljevstva, objavio britanski medicinski časopis „The Lancet“, osobe dobrog zdravlja na početku štrajka glađu obično nisu u značajnom riziku od smrti zbog neuhranjenosti najmanje šest do osam nedelja, piše N1.
Međutim, ljudi koji već imaju zdravstvene probleme mogu umreti od neuhranjenosti za svega tri nedelje.
Ako se odbijaju i tečnosti, uključujući vodu, pogoršanje nastupa veoma brzo, a smrt može nastupiti u roku od sedam do četrnaest dana, naročito tokom toplijih perioda godine, navode lekari.
Na početku štrajka glađu, osećaj gladi i potreba za hranom uglavnom nestaju nakon dva do tri dana.
Nakon 45 dana, smrt postaje vrlo verovatna zbog kardiovaskularnog kolapsa ili teških infekcija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
