Stručnjaci za Danas o lepri: Kako se pojavljuje, ko je pod rizikom i kako se leči?

Epidemiolozi ukazuju da pojava lepre nije iznenađenje, a da kod nas može da se registruje samo kao importovan slučaj.

Podsetimo, prvi slučajevi gube potvrđeni su u Rumuniji i Hrvatskoj. Radnik iz Nepala javio se pre desetak dana splitskim epidemiolozima s prvim simptomima, a u spa centru u rumunskom Kluž-Napoki otkrivena je kod dve maserke, poreklom iz Indonezije.

Iz „Batuta“ pojašnjavaju da je lepra i dalje prisutna u svetu, te da se svake godine globalno registruje 150 do 200 hiljada novih slučajeva, najviše u pojedinim delovima Azije, Afrike i Latinske Amerike.

U većini evropskih zemalja i drugim razvijenim regionima sveta lepra je eliminisana kao autohtona bolest, ali se povremeno mogu registrovati importovani slučajevi, navode iz „Batuta“ i dodaju da je 2024. godine u evropskom regionu SZO prijavljeno 79 importovanih slučajeva.

Kako napominju, zbog međunarodnih putovanja, migracija i dugog perioda inkubacije, moguće je da se bolest dijagnostikuje i u zemljama u kojima se inače ne javlja.

„Takvi importovani slučajevi su očekivana pojava u savremenom, globalno povezanom svetu i ne predstavljaju pokazatelj lokalnog širenja bolesti niti ugrožavanja javnog zdravlja, naročito kada se primenjuju standardne mere dijagnostike, lečenja i epidemiološkog nadzora“, navode iz „Batuta“.

Dr Dragan Delić, infektolog i profesor Medicinskog fakulteta u penziji, napominje za Danas da lepra (guba) u ovom trenutku ne predstavlja epidemiološki problem.

To jeste hronično infektivno oboljenje, kako kaže, ali koje ima nizak stepen zaraznosti i podrazumeva određene preduslove, te ne može svako da oboli, a sa druge strane danas postoji i terapija. Prema njegovim rečima, oduvek su to bili samo pojedinačni slučajevi.

Od 80-ih, 90-ih godina ne pamti takve slučajeve kod nas.

„Ne vidim da je neko posebno ugrožen. Guba ili lepra je oboljenje koje uzrokuje Mikobakterija lepre (štapićasti bacil), od koje obolevaju, pre svega, ljudi nižeg socijalno-ekonomskog statusa, vezana je za slabu ishranu i pad ćelijskog imuniteta. Ne može svako da dobije tu infekciju, mora da dođe do pada ćelijskog imuniteta, te otpornosti, što je opet vezano za način života, opterećenje, ishranu, druge bolesti…Bakterija koja uzrokuje bolest se nalazi u nosnoj sluznici i sekretu, a infekcija se najčešće širi kapljičnim putem, odnosno respiratorno. Potrebno je jako dug konktakt sa zaraženom osobom, uz pad ćelijskog imuniteta da bi neko dobio gubu, zato je to veoma retka bolest i spora, inkubacija traje od tri do pet godina, nekada i sedam. Radi se o pojedinačnim slučajevima”, objašnjava Delić.

Prema njegovim rečima, 80-ih godina u staroj Jugoslaviji bilo je 20 zaraženih osoba, u svetu od 10 do 20.000 miliona.

„Obično smo to vezivali za Indiju, Indoneziju, zemlje Dalekog istoka, afričke zemlje, Tajland, Južnu Ameriku…Što se tiče naših prostora bili su endemični krajevi u Crnoj Gori, Bosni, Sandžaku, Makedoniji. Bio je leprozorijum u Sarajevu, i kada je, posle Drugog svetskog rata, ukinut onda ti bolesnici nisu imali gde da se leče. Znam da su pojedinačno dolazili kod nas na Infektivnu kliniku u Beogradu. U ovom veku nisam video takve slučajeve, što ne znači da ih nije bilo“, priseća se Delić.

Napominje da lečenje gube zna da traje mesecima, ponekad i godinama.

„Bolest je hroničnog toka, zahvata kožu, sluznice, nerve, oko pa može da dođe i do slepila. Dosta karakteristične su promene na koži, to su takozvani tuberi, odnosno izrasline veličine oraha koji se vide simetrično i koji mogu da uceliraju i da ostave ožiljke. Koža je izmenjena, obično je tamno prebojena. Dolazi do oštećenja nerava na koži, do poremećaja senzibiliteta, nemaju osećaj za toplo, hladno, bol…Viđao sam pacijenata da ima sedlast nos, zbog propadanja hrskavice. Može doći i do oštećenja prstiju, čak i amputacije, ali to su ekstremni slučajevi, danas se to prepoznaje i leči se. Na Infektivnoj klinici se davala terapija sulfona, lek dapson zatim tuberkulostatici, pre svega nilfadin, rifanpicin i streptomicin. Bolesnici koji su imali gubu su kod nas ležali na odeljenjima mesecima. Više je to bio meni socijalni problem, izolacija tih ljudi. Sećam se, čovek koji se lečio mesecima plašio se kako će da se vrati kući zbog reakcija, jer u prvobitno stanje teško da se čovek vrati“, priča infektolog.

Iz „Batuta“ pojašnjavaju da većina ljudi koji dođu u kontakt sa bakterijom Mycobacterium leprae nikada ne razvije bolest, zahvaljujući prirodnoj otpornosti organizma.

Bolest se razvija izuzetno sporo. Period inkubacije, odnosno vreme od infekcije do pojave prvih simptoma, može trajati više godina, a ponekad i deset ili više godina. Lepra se ne prenosi lako. Prenos zahteva dugotrajan, blizak i ponovljen kontakt sa osobom koja boluje od lepre i koja nije na lečenju, najčešće tokom više meseci. Kratkotrajni, povremeni ili uobičajeni svakodnevni kontakti, poput boravka na radnom mestu, u javnom prevozu, obrazovnim ustanovama, trgovinama ili zdravstvenim institucijama, ne predstavljaju rizik za prenos infekcije, navode iz „Batuta“.

Kažu i da se u slučaju dijagnostikovanja lepre, primenjuju standardni epidemiološki postupci u skladu sa međunarodnim smernicama.

„Obolela osoba dobija odgovarajuću antibiotsku terapiju, identifikuju se i pregledaju bliski kontakti i, prema proceni se uspostavlja nadzor i primenjuje hemioprofilaksa. Bliskim kontaktom smatra se osoba koja je bila u dugotrajnom, neposrednom i redovnom kontaktu sa nelečenim obolelim, poput članova domaćinstva. Ovakav ciljani pristup omogućava efikasnu zaštitu zdravlja bez nepotrebnog uznemiravanja šire javnosti“, ističu iz „Batuta“.

Guba prvi put opisana u Egiptu

Dragan Delić podseća da je guba jedno od najstarijih infektivnih oboljenja, navodeći da je prvi put opisano u Egiptu još 1500 godina pre nove ever, potom u Vavilonu, a da su ga krstaši doneli u Evropu, gde je u srednjem veku bio veliki problem.

“Sredina se plašila kad vidi te osobe, jer imaju lice lava, zbog tih deformiteta nosa, tubera na licu, na ušnim školjama pa izgleda izobličeno. To je bilo u srednjem veku, oni su išli potpuno odvojeno, morali su da nose zvonca i da zvone kad se približavaju nekom naselju da bi ljudi čuli da se sklone. Ti ljudi su bili, na neki način, obeleženi, sklonjeni u tim leprozorijumima, socijalni kontakt sa njima nije bio moguć. To je tada bilo tako, ali sada ja ne vidim neki epidemiološki problem, bar ne u ovom trenutku”, zaključuje Delić.

Šta kaže Institut za javno zdravlje Hrvatske?

Institut za javno zdravlje Hrvatske objavio je da u toj, kao i u drugim evropskim zemljama, autohtoni slučajevi lepre nisu zabeleženi decenijama. Kažu da se povremeno mogu registrovati pojedinačni, uvezeni slučajevi, što je očekivano u svetu intenzivnih putovanja i globalne mobilnosti.

„U tom kontekstu važno je istaći da je u Republici Hrvatskoj nedavno potvrđen jedan uvezeni slučaj lepre. Po postavljanju dijagnoze odmah je započeta antibiotska terapija, a u kratkom roku identifikovani su svi bliski kontakti obolele osobe, koji su uključeni u odgovarajući postupak pregleda, hemoprofilakse, lečenja ili praćenja, u skladu sa važećim stručnim smernicama. Nakon započinjanja terapije obolela osoba veoma brzo prestaje da bude zarazna, te naglašavamo da u ovom trenutku ne postoji opasnost od širenja bolesti“, navodi se u saopštenju Instituta i dodaje da je „zdravstveni sistem Republike Hrvatske u potpunosti je spreman za svaku epidemiološku situaciju, bilo da je reč o uobičajenim ili retkim bolestima, te se svaka bolest brzom dijagnostikom i sprovođenjem epidemioloških i terapijskih mera stavlja pod kontrolu“.