INTERVJU Mina Leontijević: Nijedan studentski zahtev nije ispunjen, borba se nastavlja

Od debate do danas, prošlo je više od 11 meseci, a ona se, kaže, u jednom momentu malo udaljila od pokreta i zbog posla je gotovo pet meseci provela van Beograda.

– U međuvremenu izdešavalo se dosta toga: studenti su tražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, i započeli pisanje programa, kao i formiranje studentske liste. Fizičke blokade zgrada fakulteta su gotove, a pojedini profesori poput Stevana Filipovića, koji su u početku podržavali studente, krenuli su da kroz televizijska gostovanja i društvene mreže omalovažavaju model studentskog samoorganizovanja, kao i da targertiraju studente, uvek onda kada ne bi bili saglasni sa nekim stavom ili odlukom koju pokret objavi. Nijedan studentski zahtev još uvek nije ispunjen i borba se i dalje nastavlja – sumira Leontijević.

U prazničnom intervjuu za Danas otkriva da trenutno sa kolegom sa blokada radi na dokumentarnom filmu o iskustvima i političkom delovanju studenata levičara u studentskom pokretu. Paralelno radi i priprema se za predstojeći ispitni rok, a, naravno, prati i aktuelna dešavanja.

Mnogi su vaše pojavljivanje u medijima nazvali „intervjuom godine“. Kako danas gledate na taj TV duel?

– Toliki odjek mog gostovanja u TV debati „Nije srpski ćutati“ tumačim pre svega kao indikator stanja medijske slike u Srbiji. Nakon više od decenije, televizijskim gledaocima je pružena prilika da u live programu prate debatu između političkih oponenata – u ovom slučaju, između predstavnika studenata protivnika blokada i predtsavnika plenumski organizovanih studenata blokiranih fakulteta. Kolega Jovan Babić nije uspeo da ubedi gledaoce da je linija argumentacije koju je on izneo nešto što treba da podrže. U tom smislu, „pobedila“ sam u toj TV debati, a ljudi su se sa tom „pobedom“ poistovetili. Ne samo zbog nedostatka sličnog televizijskog formata, već i zbog toga što je retkost da se na televiziji može čuti pojedinac koji nije član političke elite niti deo ustaljene plejade analitičara i politikologa – tzv. predstavnika „struke“, koji, bez obzira na političku poziciju koju zastupaju, prosečnog televizijskom gledaoca ne uspevaju da uvere da pripadaju istoj društvenoj klasi i da se suočavaju sa istim problemima. Takvo stanje medja nije neočekivano, imajući u vidu da mediji ne samo kod nas već i globalno, funkcionišu kao instrument reprodukcije i održavanja dominantnog društvenog sistema.

Da li je javni nastup nešto što ste na fakultetu usavršavali, s obzirom na to da su vaša gostovanja ostavila snažan utisak na gledaoce zbog britkog, inteligentnog i harizmatičnog nastupa?

– Moje obrazovanje u oblati produkcije, omogućilo mi je da razvijem veštine prezentovanja filmskih i televizijskih projekata, kao i korišćenja različitih modela storytelling-a. Blisko poznavanje procesa snimanja omogućilo mi je da se u studijskom okruženju osećam samouvereno i komforno, bez osećaja da sam na „tuđem terenu“. Međutim mislim da je u velikom meri moj televizijski nastup rezultat dvomesečnog intenzivnog učestvovanja u diskusijama, kako na plenumu, tako i na međufakultetskim sastancima. Svakodnevna praksa javnog nastupa pred stotinama studenata omogućila mi je da razvijem ne samo samopouzdanje, već i artikulisan i efektan način prezentacije, što je direktno doprinelo uspehu mog gostovanja.

FDU je bio prvi fakultet koji je stupio u blokadu, nakon toga je usledila blokada univerziteta širom Srbije – šta biste istakli kao najvažnije što se iz blokada izrodilo i kako biste opisali atmosferu koja je vladala među studentima?

– Par nedelja nakon što su studenti 25. novembra blokirali zgradu FDU-a, zgrade skoro svih fakulteta u Srbiji bile su pod fizičkom blokadom. Na direktno demokratskim plenumima kolektivno smo odlučivali o daljim koracima. Obustava nastave i ispitnih obaveza omogućila nam je da svoje vreme usmerimo zajedničkom oblikovanju i organizovanju pokreta, kao i međusobnom umrežavanju. Način na koji smo se organizovali pokazao se kao izuzetno efikasan, a neposredno učestvovanje u donošenja odluka pružilo nam je po prvi put iskustvo stvarne participacije u političkom delovanju. Aktivan doprinos procesu odlučivanja probudilo je u svakome od nas svest o značaju sopstvenog angažmana i razvilo osećaj dostojanstva, čija autentičnost je inspirisala druge. Podrška iz svih delova društva brzo je rasla i manje od mesec dana od početka blokade kulminirala je veličanstvenim protestom na Slaviji, 22. decembra.

Kako, kao studentkinja FDU, gledate na odnos vlasti prema kulturi u Srbiji?

– Stanje u kulturi je i pre studentske pobune bilo izrazito loše, što smatram posledicom kapitalističkog pristupa umetnosti, gde ulaganja imaju smisla samo ako donose profit. Državne institucije, poput Telekoma, finansirale su proizvodnju orgromnog broja igranih serija, koje su se emitovale na komercijalnim televizijama, čije se poslovanje zasniva na prodaji reklamnog prostora, dok je Filmski centar Srbije, umesto da poveća podršku autorskim filmovima, pokrenuo konkurs za finansiranje filmova sa nacionalnom temom. Odnos vlasti prema umetnicima i kulturi odražava logiku sistema: umetnost se vrednuje kroz profit ili kroz služenju ciljevima vladajućeg poretka, dok njen društveni i kreativni značaj ostaje marginalizovan.

Kako vidite ulogu kulturnih radnika koji su solidarno stajali uz studente, nakon predstava i koncerata… na ulici?

– Godina iza nas pokazala je drastičan pad institucionalne podrške kulturi. Filmski centar Srbije ove godine nije raspisao nijedan konkurs; FAF se održao bez finansijske podrške države ili grada, FEST je ukinut, dok je Bitef održan samo u samoorganizovanom izdanju, zbog pokušaja upravnog odbora da zabrani predstavu Milo Raul-a „Proces Peliko“. Glumcima je zabranjen ulaz u Narodno pozorište. Studentkinje i studenti, koji su okupirali Studentski kulturni centar i kreirali vlastiti kulturni program, izbačeni su nasilno od strane policije, a zgrada je zaključana i vraćena u stanje neaktivnosti, bez ikakvog kulturnog programa za studente. Podrška kulturnih radnika, među kojima su i medijski prepoznatljive ličnosti, značajno je doprinelo širenju pokreta: mnogi su, videvši da oni javno podržavaju borbu, bili ohrabreni da se priključe. Cena koju su radnici u kulturi morali da plate zbog pružanja podrške studentima ogledala se kroz ekonomsku kontrolu – ukidanjem finansiranja ukinuto je pravo na rad, čime je sama kultura u praksi funkcionalno zabranjena.

Kako doživljavate napade koji često prate javno eksponiranje studentkinja, hapšenja studenata, blaćenje u prorežimskim medijima… Da li smatrate da su feminizam, jednakost i ljudska prava dovoljno prisutni u našem mentalitetu?

– Režim je i pre studentsih protesta i blokada demonstrirao represiju, ali se čini kao da je njen intenzitet samo eksponencijalno porastao, srazmerno sa širenjem pobune u društvu. Ova dinamika ukazuje na sistemsku prirodu represivnih mehanizama: što veći otpor i organizovanost građana, to je snažnija reakcija vlasti. Mislim da stepen jednakosti i pristup osnovnim ljudskim pravima u velikoj meri određuje materijalna i društvena pozicija koju pojedinci i grupe zauzimaju unutar hijerarhije kapitalističkog sistema, a ne neko apstraktno stanje društvenog mentaliteta. Borba za feminizam, jednakost i ljudska prava zavisi od strukturalnih odnosa moći, a ne od opšteg društvenog mentaliteta.

Kako u buduće vidite studentsku i građansku borbu, da li (ne)raspisivanje izbora igra određenu ulogu u tom kontekstu?

– Volela bih da akcija prikupljanja potpisa za raspisivanje izbora bude uspešna, ali plašim se da svi ipak znamo da su odluke o datumu kao i uslovima pod kojima će se ti izbori održati nisu našim rukama. U kom god momentu izbori budu raspisani, sigurna sam da će studentska lista i program biti spremni. Dok čekamo raspisivanje, važno je imati u vidu da se ključni procesi i dalje odvijaju. Prekomeran fokus na ono što trenutno ne možemo promeniti može omogućiti režimu da manipuliše drugim značajnim pitanjima. Ne zaboravimo da ovo nije prva godina u kojoj je “stavljena tačka” na projekat Rio Tinto. Budno treba pratiti dalja dešavanja u dolini Jadra, kao i odluke vezane za Generalštab, jer ekonomski i politički interesi i dalje aktivno oblikuju ove procese. Investitori neće lako zaboraviti kapital koji su uložili niti očekivanu zaradu, dok predstavnici države, koji su potpisivali sporazume i omogućavali projekte, neće zanemariti sopstvenu korist koju mogu imati od tih projekata. Borba na ovim frontovima neće biti laka, zato je neophodno raditi na jačanju zborova građana, kako bi, kada to bude potrebno, postojala snažna infrastruktura za delovanje.

Da li verujete da Nova godina može doneti bolje sutra za građane Srbije – sutra bez korupcije, nasilja i diskriminacije. Šta biste poželeli za 2026. godinu našem društvu?

– Ne verujem da se društvene promene dešavaju simbolički, samim ulaskom u novu kalendarsku godinu. Korupcija, nasilje i diskriminacija duboko su ukorenjeni u sistemu u kome ekonomska moć proizvodi političku moć, a institucije služe očuvanju tih odnosa. Bez kritike takvog poretka, očekivanje „boljeg sutra“ ostaje ograničeno na retoriku. Za 2026. godinu našem društvu želim da organizaciju usmeri izvan logike profita i da gradi oblike solidarnosti, političke odgovornosti i stvarne participacije građana. Želim mu da postane prostor u kome zajednički interesi nadmašuju privatnu korist, gde građani aktivno oblikuju svoju budućnost i kolektivno brane zajedničke resurse i prava.