Rusinska zajednica u Vojvodini, sa manje od 16.000 članova, premala je čitalačka publika da bi književnost stvarana na ovom jeziku mogla na pravi način da bude valorizovana, ali i da bi se izbegla kulturna getoizaciju. Zbog toga rusinski književnici pišu i na drugim jezicima, a knjige na rusinskom rado i često se prevode, navodi Nikola Šanta, urednik izdavačke kuće „Ruske slovo“, jedan od učesnika subotičke tribine na kojoj je predstavljeno književno stvaralaštvo vojvođanskih Rusina.
Tribinu je organizovao Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata, i ona je praktično najava, kako je napomenuo direktor tog zavoda Tomislav Žigmanov, početka intenzivnije saradnje manjinskih zajednica u Vojvodini na promovisanju svojih kultura u sredinama u kojima su manje zastupljene.
Jedan od povoda za ovu tribinu, održanu u subotičkoj Gradskoj biblioteci, jeste i nova knjiga književnika Stevana Konstantinovića „Rusinska usmena književnost“, koja je prevedena na srpski jezik.
– Budući da se broj članova naše zajednice već decenijama smanjuje, Rusini su prinuđeni da razmišljaju kako da svoje književno stvaralaštvo i uopšte kulturnu tradiciju sačuvaju za buduće generacije i vekove. Jedna od ideja potekla od književnika i prvog predsednika Vojvođanske akademije nauka i umetnosti dr Julijana Tamaša jeste stvaranje svojevrsnog kulturnog sarkofaga. To znači da bi bilo dobro da ono što je najvrednije stvoreno na rusinskom jeziku što više prevodimo na jezike naroda sa kojima živimo, na srpski pre svega, kao i da i sami pišemo na tim jezicima, s obzirom da ih dobro poznajemo. Druga mogućnost je stvaranje na ukrajinskom jeziku. Iako jedan deo Rusina Ukrajinu ne priznaje kao matičnu državu, jezici su nam, međutim, srodni i to nije velika barijera za književno stvaralaštvo – kaže Konstantinović.
Rusinska zajednica spada među najstarije na tlu Vojvodine, a pristigla je pre više od dva i po veka iz nekoliko zemalja srednje Evrope. – Stoga je i njihova kulturna zaostavština, ali i aktuelno kulturno stvaralaštvo u odnosu na brojčanost na zavidnom nivou. Upravo je takav odnos prema kulturi doprineo vitalnosti zajednice – kaže Julijan Tamaš.
– Mi nemamo nepismenih građana, većina ovdašnjih Rusina je završila srednju školu, mnogo ih je sa fakultetskim diplomama, ali i sa doktoratima i drugim specijalizacijama. Neki od njih se, doduše, ne izjašnjavaju kao Rusini, ali je poznato da su rusinskog porekla. To je prosto bio naš način opstanka, i zato spadamo među najobrazovanije zajednice u Srbiji – kaže Tamaš.
– Sistem obrazovanja na rusinskom jeziku u Vojvodini praktično je zaokružen, i mogućnosti školovanja ne nedostaju. Ipak, danas ova zajednica živi u svojevrsnom getu, upravo zato što su veze sa nekadašnjim matičnim državama, u kojima žive danas samo enklave Rusina, gotovo pokidane, zahvaljujući geografskoj odvojenosti, ali i političkom situacijom u nekadašnjoj Evropi – kaže Tamaš.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
