Sučeljavanja Ernsta Kasirera i Martina Hajdegera

… u senci ovakvih događaja budi uspomenu na čuveno banjsko lečilište za plućne bolesti o kome je u svom glasovitom romanu Čarobni breg literarno posvedočio i slavni Tomas Man, ali isto tako i na april 1929. g. kada je održan glasoviti Kolokvijum intelektualaca iz cele Evrope, sa osnovnom namerom da se promovišu vrednosti svetskoga mira i znatno iskrenijeg razumevanja među državama i narodima nakon ogromnog stradanja u Prvom svetskom ratu. Na ovom reprezentativnom skupu učestvovalo je oko pedesetak nastavnika i profesora iz Evrope, zatim 232 studenta iz dvadesetak zemalja kao i priličan broj veterana iz Prvog svetskog rata. Davos je tih godina predstavljao pastoralnu alpsku varoš od svega devetsto i pedeset duša.

Dve najistaknutije figure ovog velikog događaja u zapadnoj filozofiji između dva rata bili su Ernst Kasirer i Martin Hajdeger. Iako se već uveliko bavio problemima teorije saznanja ili filozofije nauke, uzgred rečeno bio je genuino renesansna ličnost – naučnik u filozofiji i filozof u nauci, na iznenađenje nekolicine prisutnih diskutanata prijavio se kurs o filozofskoj antropologiji na magistralnom tragu filozofije života, odnosno na misaonim zasadima Fridriha Ničea, Serena Kjerkegora, Vilhelma Diltaja i Anrija Bergsona. Po svemu sudeći, njegov kritički sabesednik Martin Hajdeger bio je na vreme upoznat sa prethodnom odlukom autora Filozofije simboličkih oblika.

U svojoj najnovijoj knjizi Čarobni breg filozofije Danilo N. Basta nas suočava sa najznačajnijim detaljima znamenite debate u Davosu, po mnogo čemu jedinstvenog događaja u istoriji moderne filozofije. Autor je uz pažljivu dokumentarnu potkrepljenost, preciznim analitičkim uvidima ukazao na suštinu i filozofski epilog polemički ukrštenih stanovišta Ernsta Kasirera i Martina Hajdegera, možda i najznačajnijih nemačkih mislilaca toga vremena.

Mnogi istraživači i istoričari filozofije su Davosku debatu shvatili kao epohalni kulturno-politički događaj prvoga reda jer su pitanja kao i odgovori bili u znaku polemičke napetosti između Ernsta Kasirera i Martina Hajdegera, a uveliko se ticale znamenite četvrte kantovske upitnosti: Šta je čovek? Tokom same rasprave, Ernst Kasirer je svoju strategiju argumentacije zasnivao na vrednostima liberalne tradicije mišljenja pri čemu je po nekim interpretatorima u dobroj meri nastojao „formatirati“ klasični jevrejski humanizam. Po svemu sudeći da je Kasirer tražio neku vrstu alibija kako bi predupredio svaku vrstu radikalizma u filozofiji koja bi po njegovom mišljenju mogla da izazove dodatnu pometnju u stvarima duha, ali ne manje i u ontičko-egzistencijalnoj ravni. Suprotno od Kasirera, misao M. Hajdeger predstavlja novu orijentaciju u okviru zapadne filozofije, koncept koji se fokusira na ono što je životno „sudbinsko“ i „iracionalno,“ o konačnosti, strepnji i smrti. Piter Gordon je filozofske pozicije nemačkih mislilaca definisao na sledeći način: Dok je Kasirer insistirao na „spontanosti“ delanja, Hajdeger se emfatično priklanjao fenomenu „bačenosti“. Kasirerovu misao možemo ukratko rezimirati kao tvoračku delatnost čoveka kao slobodnog subjekta koji stvara svet pomoću obrazaca koji koji su bazirani na simbolima i mitovima, da bi se kasnije ovaj znameniti neokantovac čvršće držao metodskih načela moderne nauke. Nasuprot tome, Hajdeger je insistirao na stanovištu da je tubivstvovanje „sudbinski“ „bačeno“ u determinisano stanje stvari i da je je svrha filozofije ili filozofiranja da tubivstvovanje prizove svesti o neumitnoj konačnosti koja je imanentna fakticitetu tubivstvovanja.

Polemičke varnice između Kasirera i Hajdegera došle su do punog izražaja u tumačenju Kantove Kritike čistoga uma. Naime, Hajdeger je tvrdio da je Kant ukazao na značaj opšteg poimanja konačnosti u inteligibilnom svetu što je posebno bilo vidljivo u prvom izdanju Kritike čistoga uma 1781. godine, dok je u ponovljenom, drugom izdanju Kritike… 1787., Kant konačno odustao od prethodnog stanovišta. Kasirer je u svom kritičkom odgovoru bio prilično ubedljiv. Naime, egzegetski je predočio da kantovski subjekt ima tu sposobnost da savlada ograničenja konačnosti u ontološkom smislu i dosegne saznanja koja su nužna i univerzalna. Vreme je odmicalo i nastavak diskusije je zaoštrio neslaganja oko nekih osnovnih filozofskih, konkretnije antropoloških pitanja vezanih za problem slobode, brige u svakodnevici, konačno i samog bića čoveka. Kasirer je s velikom dozom samouverenosti tvrdio da je njegov polemički rival u stvari „reciklirao“ zasade klasične metafizike. S druge strane, Hajdeger je sve izrečene tvrdnje od strane Ernsta Kasirera smestio u „tamni vilajet“ „zaborava bivstvovanja“.

Važno je napomenuti da su se Kasirer i Hajdeger zanimali jedan za drugoga i pre Davoske disputacije. Ono što ih je konkretno zbližavalo bio je interes za mitsku problematiku ali i za odnos moderne filozofije prema primitivnim ili arhajskim oblicima mišljenja. Po svemu sudeći, u ovoj tački se radikalno razilaze stanovišta znamenitih nemačkih mislilaca. Za Kasirera je mit ili mitsko iskustvo u krajnjoj liniji stvar predlogičkog mišljenja koje je naprosto posebna vrsta „nerefleksivnog umovanja“ što će tek u epohi prosvetiteljstva biti prevaziđeno. Hajdeger se ne miri sa ovakvim stavom i smatra da je mit „puko predstavljanje izgubljene istine“. U svojoj poslednjoj objavljenoj knjizi Mit o državi Kasirer po ko zna koji put neće ostati dužan odgovora: Primetio je da je Hajdegerovo poverenje u razum sve manje, jadno i krhko do potpunog zalaska. Ako se Kasirer u izvesnoj meri i prepuštao prosvetiteljskom optimizmu, Hajdegeru tako nešto nije padalo na pamet. Vreme mu je, nema nikakve sumnje dalo za pravo.

Iako je davoska publika bila egzaltirana Hajdegerovim nastupom i smatrala ga pobednikom a Kasirera pobeđenim ili gubitnikom na filozofskom poprištu, posle čitanja Bastine knjige Čarobni breg filozofije čitalac sasvim sigurno neće steći takav utisak. Naprotiv, autor nam je znalački predočio da je reč o potpuno ravnopravnim sabesednicima čiji su argumenti bili „verni saveznici“ različitih filozofskih uverenja do kojih im je inače toliko stalo. Knjigu čini dodatno interesantnim i nastojanje autora da u kratkim crtama skicira psihološke portrete krunskih učesnika Davoskog kolokvijuma. Dok je Hajdeger pokazivao naglašenu afektivnost i neskrivenu anksioznost, ponekad i ljutiti temperament, Kasirer je bio apolonski smiren, spontan i pregnantan u iskazu. Čak i način oblačenja je odavao njihove različite karaktere. Koliko god da su tokom debate bili čvrsti u odbrani vlastitih pozicija, vreme posle Davosa će potvrditi koliko su Kasirer i Hajdeger uticali jedan na drugoga. Basta je s pravom ukazao na činjenicu da se pozno Hajdegerovo interesovanje za filozofiju jezika u dobroj meri inspirisalo Kasirerovim stavovima iz Filozofije simboličkih oblika. Takođe, Hajdegerova filozofska tanatologija sa dodatkom Geteovih misaonih motiva o fenomenu smrti bili su od velikog uticaja na Kasirerove poglede.

Naposletku, vredno je pomenuti da se u dodatku ove zanimljive, lepo napisane i korisne knjige nalaze dva izvorna priloga Martina Hajdegera i jedan Ernsta Kasirera, u vrlo dobrom prevodu samog autora ove knjige , a koja je dodatno obogatila i pojasnila prethodnu Bastinu interpretaciju najslavnije filozofske rasprave u dvadesetom stoleću.