Sudar popularne zabave i vladajućeg ukusa

Masovnu kulturu već 1914. ni u kom slučaju nisu koristili samo niži slojevi. Čini se da su se u Nemačkoj posebno rano razvile odlike koje prevazilaze klasne okvire. Još pre Prvog svetskog rata ovde su publiku činili sluge, radnici i radnice, službenici i zanatlije, delovi srednjih građanskih slojeva, kao i grupe kapitalista i umetničke i intelektualne elite. Razumljivo je da masovna kultura nije bila homogena celina. U slobodno vreme izlazile su na videlo socijalna i kulturna nejednakost; grupe koje su se smatrale jedinstvenim i nadređenim neprestano su pokušavale da dođu u središte pažnje. Komercijalna težnja ka standardizaciji i šematizaciji stalno se slamala na nužnosti da se udovolji izrazito različitim željama publike. Iz ptičje perspektive elitističkog odbacivanja mogu se zanemariti razlike između boksa i filmske egzotike, ljubavnog romana i divljeg plesa, kao i između jeftinog novinskog papira petparačkih romana i zlatnog obreza na knjigama zabavne literature, između drvenih sedišta u golom prostoru bioskopa iz predgrađa i tapaciranih sedišta gradskog filmskog pozorišta s dekoracijom u jugend stilu. Ali onaj ko obraća pažnju na simboličke oblike života kojima se ljudi predstavljaju drugima i zauzimaju određeno mesto u društvu, taj će ovakvim razlikama posvetiti veliku pažnju.
Popularne zabave pre Prvog svetskog rata bile su nesumnjivo povezane s nižim slojevima, kao recimo filmovane borbe životinja ili grubo-drastična komika. Time se neretko demonstrativno izazivao vladajući „dobar ukus“, iako ne uvek svesno. To se od tada pokazalo kao oprobano sredstvo za simbolično isticanje društvenih suprotnosti i održavalo je popularne umetnosti živim i kontroverznim. Da bi se ovo jasno istaklo, pojam „narodni“ u daljem tekstu primenjivaće se za fenomene pripisivane nižim slojevima, dok će se pojmom „popularan“ označavati široka popularnost u svim klasama.
Težnja za razgraničenjem i borba ukusa pokretale su modernu masovnu kulturu od samog početka. Održavana je neprekidna igra etiketiranja i distanciranja, isključivanja i uključivanja i demonstrativno drugačijeg tumačenja. Ono što se smatralo grubim ili nepristojnim, kičem ili lažnim, brutalnim i razvratnim, nisu bile objektivne osobine dela. Ocene ukusa („šund“) i socijalno klasifikovanje („vulgaran“) bili su odraz privremenih odnosa snaga u borbi za priznanje vrednosti svojstvenih određenim grupama. Pokušaji razgraničavanja nisu bili novi. Uglavnom je izjednačujuća snaga masovne kulture pokazala temeljne preokrete i ostavila puno posledica. U klasno podeljenom i kulturno razuđenom društvu ona je omogućavala iskustvo zajedništva i oslabila aroganciju i odbojnost prema nepoznatom. Krajem 19. veka socijalne razlike upadljivo su se prikazivale. Društvo se raspalo na različite svetove, povezane eventualno poslugom. Zajednički imenitelj ovakvih nastojanja bio je odvajanje od masa i njihovog načina života. A njegovo osnovno sredstvo činila je prostorna odvojenost četvrti za stanovanje, kruga poznanika i mesta za razonodu. Još 1912. jedan društveno angažovani sveštenik konstatovao je da će prosečno obrazovan čovek pre doći u Afriku nego u radničku četvrt severnog Berlina. Sada su, međutim, bogati i siromašni, moćni i potčinjeni počeli da se sreću na trkama bicikala ili aeromitinzima, u muzičkim dvoranama ili ispred bioskopskog platna. Shvatili su da imaju zajednička interesovanja i da isto reaguju na uzbudljivo, dirljivo ili komično. Niže obrazovani i šegrti gutali su detektivske, avanturističke i omladinske priče, kao što su to činili i gimnazijalci i pitomci vojnih škola. Čitalaštvo je prekoračilo sve klasne granice. Postajalo je sve očiglednije da su oni koji su sebe smatrali „nešto boljim“ bili skloni „masovnom ukusu“.
U izvesnom smislu može se reći da su radnici i posluga, gradski i seoski niži slojevi u 19. veku stajali izvan stvarnog „dobrog društva“. Njihove estetske potrebe i njihova razonoda nisu pripadale nacionalnoj kulturi. O ovoj nepoznatoj oblasti starali su se građanstvo i država pedagoški (a povremeno i policijski); ali sopstvenu vrednost i značaj nisu im priznavali. Institucije kao što su narodne biblioteke, udruženja za obrazovanje radnika i jeftina izdanja klasika povlačili su oštru granicu prema mračnom predelu naseljenom sopstvenim starosedeocima. Tek prekoračenjem ove granice čovek željan obrazovanja stupio je u „carstvo kulture“ – građanski priznatih i estetskih dostignuća.
Nastavlja se