Bliska budućnost u koju je Sonja Atanasijević smestila svoje junake u ,,romanu u tri glasa“, ,,Spavaj, zveri moja“, lako je zamisliva.
Njen distopijski ekvivalent predstavljaju prazni parkovi, jer u njima nema dece koja se igraju, ljudi su prinuđeni da rade kojekakve poslove da bi izdržavali porodicu; u njoj vladaju otuđenje, nezadovoljstvo i površnost, te cveta potrošačko društvo koje je u distinkciji sa potrošenim životima.
Vlasnica jednog potrošenog života je Nevena, žena srednjih godina u depresiji, usamljena, ostala bez posla i najbolje prijateljice i ona koja nam, živeći uglavnom u prošlosti, priča ovostranu priču. Drugu priču, koju možemo nazvati onostranom, priča Nevenina najbolja prijateljica Jovana koja nije živa.
Treća priča, neutralna, potiče od kamere koju je Nevena postavila da bi snimala svoj (potrošeni) život. To je Posmatrač, ,,budno oko kamere obdareno zavidnom veštačkom inteligencijom“. Personifikovan i izvanredno oblikovan, ovaj glas nam prikazuje Nevenu u sadašnjosti. Diskretni kritičar stvarnosti, jednim okom vidi ono što mi često sa oba oka ne vidimo, ono što nam promiče dok žurimo obuzeti sobom i prolaznim zadovoljstvima.
Roman ,,Spavaj, zveri moja“ govori o odrastanju, prijateljstvu koje nije savršeno, potrebi za ljubavlju, potrebi za prihvatanjem, unutrašnjem svetu žene, patrijarhalnim odnosima, preljubi, udobnosti porodičnog života, disfunkcionalnoj porodici, prelasku iz jednog sistema vrednosti u drugi, prelasku iz sela u grad, sramoti, jeziku.
Ove tri poslednje odrednice naročito su vezane za jedan od najsnažnijih i najupečatljivijih ženskih likova u novijoj srpskoj književnosti, a to je lik Zore, Jovanine majke. Njen muž i ćerka stide se nje, jer nepravilno govori. Niti je ona prihvatila grad, niti je grad prihvatio nju. Nedovoljna asimilovanost oseća se u svemu što radi. Konstantno je bez određene krivice – kriva. Zarobljena na pogrešnom mestu, kod nje je sve u neskladu, njen grubi lik s nežnim, izvanrednim telom, te piskavost glasa dok priča i raskošnost istog dok peva. Kao ptica u kavezu koja tuži za slobodom, za svojim poljima i potokom. Ona svojoj ćerki ostavlja u amanet uputstvo za život koje je dobar deo ženske populacije primio od svojih pretkinja: ,,Joco, da učiš školu, da imaš svoj dinar, pa ako počne da ti jede dušu, da mož’ da mu okreneš leđa i odeš. Samo odeš.“
Nesuđena glumica, Nevena, svaki dan igra za život. Ili za smrt. Njena pozornica je njena dnevna soba kroz koju defiluju različiti likovi sa margine društva među kojima su politički agitatori (iz stranke koju su osnovali depresivci i šizofreničari), tužni klovnovi, gatare. Sa svima njima Nevena saoseća. Zato im uporno i otvara vrata svog doma. Oni konstantno iniciraju pitanje krivca za njenu depresiju. Da li se može okriviti sistem? Koji sve faktori zapravo utiču na to da je depresija postala jedna od najrasprostranjenijih bolesti?
Besperspektivnost i apatičnost malog čoveka u svetu u kom su poljuljani osnovni postulati čine ga neotpornim na ishod kakav predstavlja samoubistvo. Kako u takvom svetu nastaviti igrati za život, veliko je pitanje. Svako od nas je pomalo Aska koja igra pred krvnikom. Svojevrstan je izazov ne dozvoliti njegovim zverima da nas progutaju, odvući im pažnju, uspavati ih. Uprkos pesimističnoj viziji budućnosti koja izuzetno podseća na našu svakodnevicu, posle čitanja ovog romana nećemo ostati u potpunom mraku – nazrećemo ipak snop svetla koji će nas uveriti da se šou mora nastaviti.
Radnja romana
Roman Spavaj, zveri moja Sonje Atanasijević u izdanju beogradske IK Blum izdavaštvo, priča je o usamljenosti i večitoj potrebi za ljubavlju u jednoj distopijskoj atmosferi, u kojoj se rađa sve manje dece, čitava naselja ostaju bez dece, zatvaraju se škole i vrtići…
Radnja se odvija u Beogradu, 2027. Pojavljuje se čudna politička stranka Ludilo, brate koju osnivaju šizofreničari i depresivci.
Glavna junakinja, Nevena, u srednjim pedesetim godinama ostaje bez posla i dobija otpremninu od koje može da živi dve godine.
Baš u to vreme umrla joj je najbliža prijateljica Jovana.
Nevena je razvedena i živi sama u stanu roditelja koji su preminuli, ima kćer koja je završila medicinu i radi u Nemačkoj.
Roman je ispripovedan u tri glasa, jedan pripada Neveni koja se vraća u 1970-te godine, pripovedajući o svom detinjstvu, roditeljima, prijateljstvu s Jovanom, devojčicom iz iste zgrade, s kojom će ostati bliska 50 godina.
Drugi pripada Jovani, i to je glas sa onog sveta, a treći robotu, odnosno, veštačkoj inteligenciji, konkretno, jednoj pametnoj kameri koju je Nevena postavila na zid svoje dnevne sobe kako bi se snimala.
Ovaj glas govori o Neveninoj svakodnevici otkrivajući da je ona u depresiji i da se možda priprema za samoubistvo.
Odjavila se sa društvenih mreža, ne viđa nikoga, na vrata joj dolaze samo slučajni posetioci – aktivisti stranke Ludilo, brate, gatare, tužni klovnovi koji su ostali bez posla…
Kao glavni moto ovog dela priče, pa i romana u celini, provlači se pitanje Ko je kriv?, pitanje koje Neveni iznova i iznova postavljaju politički aktivisti oštećenog psihičkog zdravlja.
Tvrde da su pošteni i da žele njen glas jedino ukoliko ona smatra da je za njenu depresiju kriv sistem. Nevena stalno odlaže odgovor.
Dakle, ko je kriv?
Genetika, detinjstvo, roditelji, okruženje, sistem?
I baš kada se može pomisliti da će Nevena, kako kaže robot, izvršiti čin samouništenja, stiže joj vest koja je vraća u život.
Tek na samom kraju otkriva se i ko je zver iz naslova romana.
K. B. D.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
