Nadovezuje se na srodne misli Dušana Makavejeva iz oktobra 1959. i „Foto-kino revije“:
„U filmu me najviše privlači to što je sličan snu. Zakoni zbivanja u njemu rukovođeni su nužnošću unutarnjih, ljudskih istina. San je slikoviti izraz stanja u kome se nalazi onaj koji sanja, san je objektiviziranje, vizualizovanje htenja i situacija njegovih…“
Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (21)
Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.
Što vodi još dalje, do Žike Pavlovića i već citiranog stava na temu „Film i san“, iz 1957. i „Vidika“:
„Film je u tehnici ljudske podsvesti našao sebi autohtoni jezik koji nije simbioza izraza ostalih šest umetnosti, već nešto sasvim novo. Jer ako se boja, masa i prostor dotiču emocija preko čula vida, a zvučna reč i ton preko sluha, film je zakoračio u čoveka govorom njegovih snova…“
Ili, kad Kusturica 1988. u „Ekspres politici“ zaključi: „Izgleda da ne možeš da napraviš uspješan potez a da nekog ne povrijediš!“, to je današnja potvrda istine koju Žika Pavlović formuliše aprila 1960. u „Studentu“: „Pobeda režisera profesionalca nad mehanizmom tipizirane proizvodnje nije drugo do trijumf individualnih stvaralačkih pobuda sred organizovane ljudske gluposti…“
Dođe mu to kao sudbina umetnika: da bude sam usred gomile.
Kusturičin poetski svet – u istorijskom smislu – determinišu uvodna i zaključna replika iz „Sjećaš li se Dolly Bell?“ (prva: „Drugarice i drugovi, situacija je danas jako složena“; poslednja – „Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo“), s druge strane natpisi s početka „Podzemlja“ („Našim očevima i njihovoj deci… Bila jednom jedna zemlja…“), i oproštajne reči, s otrgnutog komadića kopna što plovi u neznanom smeru, koje Slavko Štimac izgovara gledajući u kameru:
„Ovde smo podigli nove kuće sa crvenim krovovima i dimnjacima koje će nastanjivati rode, i kapijama širom otvorenim za druge goste. Bit ćemo zahvalni našoj novoj zemlji koja nas hrani i suncu koje nas greje, i cvetnim poljima koja će nas podsećati na ćilime našeg zavičaja. Sa bolom, tugom i radošću sećat ćemo se naše zemlje kad budemo našoj deci pričali priče koje počinju kao bajka: bila jednom jedna zemlja..:“
U poetsko-mitskom smislu, Kusturičin svet određuje njegova izjava povodom „Crne mačke, belog mačora“, 1989, u „Politici“ – „Ovo je film o tome kako ljudi nikad ne umiru“, zatim naslov filma iz 2004. godine – „Život je čudo“.
Složili bi se s ovim Džonatan Svift, Luis Kerol i Antoan de Sent-Egziperi, ali i Čarli Čaplin, Dušan Makavejev, Žan Vigo, Željko Žilnik, Federiko Felini, Mića Popović i Stiven Spilberg. Kraj
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
