Svet kakav jeste

Vladimir Maljavin: KONFUCIJE (14)

Kina je postala ključni igrač na svetskoj ekonomskoj, ali i političkoj sceni. Mnogi pokušavaju da otkriju koja je tajna njenog uspeha. Možda korene treba tražiti u Konfucijevoj filozofiji. Istina Konfucija, koji je postao patrijarh čitave kineske tradicije, uvek je neizrečeni večni kontinuitet produhovljenog života, nebeska tišina koja se meša u zemaljski žamor. Ovu poetsku tezu teško bi bilo objasniti bez nekoliko veoma značajnih priznanja Konfucija koja sude čak i o onome o čemu je on ćutao (a i ne bi mogao da kaže čak i da je hteo). Ova zanimljiva knjiga (Izdavač: NNK Internacional; prevod s ruskog: Tanja Trikić), čije delove objavljujemo, analizira zaostavštinu ovog velikog mislioca koja je aktuelna i danas.

Taj impuls stvaralaštva, međutim, u trenutku se transformiše u „sredinu“ čovekove delatnosti, u nešto spoljašnje i dekorativno što opet i iznova vraća čoveka ka rutini običaja i dubini saznanja, izvlači na površinu ljudske svakodnevice, čini reč mudrog nerazlučivom od govora ulice. Tako se u jeziku Konfucijeve tradicije bukvalno i prenosno značenje reči, rečene i neizrečene, stapaju u jedno.

Ljudsko stvaralaštvo, prema Konfuciju, ne stvara nove svetove, nego vraća čoveka onom istom „svetu kakav jeste“, koji je postojao odvajkada. Ali on mu vraća svet ispunjen ljudskim prisustvom. To prisustvo možemo naslutiti samo na osnovu posebne uzvišenosti tona reči Učitelja koja se iskazuje kao muk – beskrajno dubok i dug! – koji te reči obavija. I još ga možemo prepoznati u neprestanom osećaju poigravanja u koji se pretače život koji je postao ritual. Konfucijeva predanja su u svojoj uslovnosti carstvo igračaka u kom se sa fantastičnom verodostojnošću zbivaju veliki događaji duhovnog života. U tom svetu se već naslućuje čitav život potonjih pokoljenja Kineza s njihovim mnoštvom lakih senki i istančanih gestova, prostorima vaseljene koji su se smanjili do veličine patuljastog vrta i govorom koji je oživeo iz gomile citata. Život istinski fantastičan i fantastično realan. Duša mudrog, glasi stari kineski aforizam, predstavlja čisto ogledalo u kojem se svi ljudi prepoznaju, ne primećujući da gledaju svoj odraz. Ko će, ako ne mudrac, dati svakome slobodu da bude ono što jeste i to neće sebi pripisati u zaslugu?

Pošto smo razmotrili osnovne pojmove i specifičnosti Konfucijevog pogleda na svet, pokušaćemo sada da odgovorimo na glavno pitanje konfucijanske misli: zašto je moguća tradicija ili, drugim rečima, kakva je priroda realnosti koja ne samo da postoji, nego se večno obnavlja, prenosi u toku vremena? Slučajno ili ne, ali najbolji odgovor na to pitanje daje već prva rečenica u „Besedama i razmišljanjima“:

„Učiti i u svako vreme to sprovoditi – zar to nije radosno?..“

Ta čuvena Konfucijeva sentenca povezuje spoznaju, delovanje i istinsku nagradu svakog napora i usavršavanja – duhovnu radost i zadovoljstvo. Naravno, čitalac može slobodno da vidi u Konfucijevim rečima samo životnu mudrost, konstatovanje svakodnevne činjenice: stekao je znanja, sproveo ih u delo i – osetio zadovoljstvo. Konfucijeva prostodušna izjava, tako karakteristična za njegov „govor koji teži ćutanju“, svakako ne isključuje takvo naivno čitanje. Ali sličan pogled ipak ne bi bio previše racionalan: on ne bi pomogao da se objasni zašto učenje donosi skrivenu i neprolaznu radost, koja je istinska tajna Učitelja. Tim pre ne pomaže da se shvati kada i kako u praksi treba primenjivati ono što si naučio.

Nije sve tako jednostavno već sa pojmom „učenja“ – prvom rečju u tekstu „Beseda“, koju kineski tumači jednoglasno smatraju ključem za razumevanje čitave knjige. Stvar je u tome što je za Učitelja Konga, kako je već bilo reči, sticanje znanja i veština bilo samo prva, u suštini tek pripremna etapa učenja. A stvarni cilj učenja bio je ispoljavanje i pravilna artikulacija moralne svesti u čoveku. Konfucije nije slučajno govorio da sve njegove pouke „povezuje jedna nit“ koja se ne može pronaći čitanjem knjiga. Doduše, moralno usavršavanje nemoguće je bez uzora a, kao što već znamo, za Učitelja Konga to su bila dela mudraca prošlih vremena. Prema drevnim komentatorima, učenje je i „spoznaja uzora prošlih vremena“ koji omogućavaju da „postaneš svestan i razumeš sebe“. Štaviše, sama reč „učenje“ u kineskom jeziku isprva je bila bliska pojmu „učiti od nekog“, „uzimati primer od nekog“. U jednom od drevnih tumačenja kaže se da bi učenik trebalo da „ovlada svojim osećanjima i mislima posredstvom Puta starih careva kako bi sam došao do razumevanja i odbacio zablude, prihvatio istinu i konačno dostigao vrlinu“. Najautoritativniji komentator u doba kasnog Srednjeg veka, Džu Si (XII vek), takođe naglašava da učenje, pre svega, znači da se „ide stopama starih vladara“. Nasleđe čega? Razumevanje čega? Otvoreno greše oni savremeni tumači i prevodioci koji tu vide samo poziv na „podražavanje“. To je prosto nespojivo sa razumevanjem koje uvek vidimo kao organsku celinu postojanja. I sam Konfucije, sa njegovim propovedanjem moralne samostalnosti mudrog i umeća da „odgovori okolnostima vremena“, sa njegovom spremnošću na razumnu promenu običaja, ni najmanje ne liči na nekog ko se bojažljivo bavi podražavanjem.

Nastavlja se