Svetogrđe lažnog gorskog cara

Mihal Ramač Čudnovati sedokosi čičica pomilovao je ljupku devojčicu iz Gagarinove. Beležeći jednu od bezbroj budalaština o lažnom gorskom caru, nastavljači legende zaboravljaju da rečenica o milovanju dečice potiče iz žitija sovjetskih svetaca Lenjina i Staljina. U poverljivom društvu ta rečenica je dopunjavana: milovao je siročiće, iako ih je mogao pobiti zajedno s roditeljima. Tako se gase kafanske legende satkane od političke propagande i tezgaroškog povlađivanja ukusu polusveta.

Uzdigoše ga na oltar slave i časti. Kad tamo – godinama se rugao Srbiji. Svetogrdio. Pored venčane žene živeo s ljubavnicom. Niskost do niskosti. Da im obrazi nisu tvrđi od đonova, njegovi slavitelji provrištali bi od muke: nigde tri prstena neustrašivih telohranitelja, nigde manastira i isposništva, nigde plastične operacije, nigde junačkog uzmicanja pred poterama. Niđe čojstva.
U mutnim vremenima na vrh i ne mogu izbiti časni ljudi. Jovan Rašković i Nikola Koljević nisu stigli da kažu šta ih je ubilo. Biljana Plavšić imala je snage da odgovara za svoje postupke i da opiše delić prljavštine koja je vladala iza svetlucave pozornice. Karadžić je rečima i delima, od 1990. naovamo, dokazivao da nema svetinje koja se ne može obeščastiti. Narod, Crkva, ljubav, poštenje, preci, potomci… Za likove koji su se uzdigli devedesetih to su samo prskalice kojima se zaslepljuje lakoverno gledalište kako bi mu se, dok oduševljeno tapše, ispraznili svi džepovi.
Bosanska raja sve tri nacije mučiće se narednih pedesetak godina kako bi nadoknadila ono što su joj u ratu otele tri stotine njenih prvaka. Hoće li za to vreme naučiti makar toliko da ne pristane da je neke protuve gurnu u novo klanje? To pitanje važi i za Srbiju. Besposleni mladići što željni kavge i pljačke iz večeri u veče urlaju po centru Beograda ni kod kuće ni u školi nisu naučili ništa o radu, porodici, državi… Žive od danas do sutra, ljušte pivo, ne umeju da povežu pet prostih rečenica. Rastrgli bi i patrijarha da im progovori o ljubavi prema bližnjemu, molitvi i opraštanju. Od njih se nekako moraju napraviti zreli, sebi i društvu korisni ljudi. Država koja se konačno okuražila da uhapsi nadrilekara Davida Dabića mora imati snage da se prvo suprotstavi propovednicima mržnje i nasilja, potom i izvršiocima.
Da li nasilnike na policiju i novinare guraju građani Srbije ili strani državljani? Ko je navijačima Partizana u sredu uveče ispred stadiona delio taze odštampane postere i tek sašivene zastave, uz uputstvo šta imaju vikati? Pitanje ne bi imalo smisla da u Srbiji nema toliko lica bez državljanstva i sa lažnim dokumentima. Da je svaki podstanar i svaki stranac prijavljen – što bi trebalo biti obavezujuće – ne bi bilo moguće da Karadžić uđe u Srbiju, dobije ličnu kartu na tuđe ime, seli se iz stana u stan, baja i vrača na javnim skupovima… Država je od prvog dana znala gde boravi Mladić, s kim se karta, s kim pijanči i spava. Pošto je sopstvena saznanja – slučajno ili po naređenju – sakrila od sebe, loše joj se piše. Nema policije koja može pratiti svakog džeparoša i kokošara. Svaka policija mora biti sposobna da prati i bez posebnog naputka hapsi lica optužena za smrt hiljada ljudi. Srpska policija, javna i tajna, ni pre 2003. ni kasnije, nije imala nalog da ide do kraja. Neki kažu da su se one otele. Neće biti. Ma koliko jaka, policija ne može bez države. I najjača policija postaje nejaka u slaboj državi. Bez ozbiljlnog naredbodavca i razložnih naredbi policija se pretvara u skup najamnika spremnih da služe svakome ko ih plaća. Nema li nad sobom državu, policija Zemuna će pre ili kasnije zaratiti s policijom Batajnice. Žabaljska i čačanska policija postaviće barikade na kojima će pelješiti svakoga ko naiđe. Upravo na tome, na bezdržavlju, obogatili su se Karadžić, Hadžić i Mladić, njihovi pisci i životopisci. Kad svaka ulica postane svoja država, Srbije neće biti. Svako će zidati kafanu „Luda kuća“ gde mu se prohte, niko neće plaćati porez, struju i grejanje…
Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić možda nisu popili nijedno piće s nadrilekarom Davidom Dabićem. Ipak, njihove reči i izrazi lica proteklih dana nisu se razlikovali od Karadžićevih od pre petnaestak godina. Iza takve mržnje ne stoji političko neslaganje s nekim. Stoji želja da se neprijatelj satre. Ako je neprijatelj Srbin, na njega se baca još teža kletva. Ako je Karadžića zaista izdao Mladić, jasno je otkud tolika panika kod do juče zajedničkih prijatelja. Jasno je zašto guraju Srbe na Srbe i navode stotine mladih da kliču karikaturalnom liku koji ne liči ni na šta iz srpske istorije.