– Da je postojala jasna strategija i plan razvoja u Novom Pazaru bi se odavno igrao superligaški fudbal. Nažalost, toga nije bilo, a najgore od svega je što se ni sad ne naziru ni sa jednog vidika. Postoji želja da se u Novom Pazaru već od naredne godine gleda najkvalitetniji fudbal u zemlji. Oni koji su upoznati sa situacijom u klubu opominju da ono što dođe preko noći vrlo lako može da se izrodi u svoju suprotnost.
Jedan od onih koji upozoravaju na nelogičan red poteza je i Sead Halilagić, dete Novog Pazara, dugogodišnji internacionalac i prvi Novopazarac koji je igrao Ligu šampiona. Prošle godine u centru grada otvorio je svojevrsnu kuću fudbala, koju je nazvao „Ofis za fudbalski razvoj“. Lagano su mu se priključivali fudbalski istomišljenici i tek će mu se pridružiti. Za razliku od većine fudbalskih profesionalaca novac zarađen tokom karijere uložio je u ono što najbolje zna da radi, u fudbal.
Ovo je prvi deo priče o Seadu Halilagiću u kojem ćete saznati kako je tekla njegova fudbalska karijera. Kad podrobnije upoznate njegovu ličnost i delo biće vam mnogo jasnije šta on želi da podari gradu. O pravcima razvoja fudbala, koje je zamislio Halilagić, čitaćete u sledećem broju. Prepoznatljiv je po dugoj crnoj kosi koja je deo njegovog imidža više od dve decenije. Tim detaljem kao da je hteo dati omaž svojim omiljenim likovima iz detinjstva, fudbalskim asovima Kempesu i Šurjaku. Izrazio se na najbolji i najefektniji način u fudbalu, ali njegova ličnost neće biti kompletna ako ga predstavimo kao nekog ko se ostvario samo u sportu. Sama njegova pojava asocira na umetničku dušu. Oprobao se vrlo uspešno i u književnosti, ali u sedmoj umetnosti. Ovaj 37- godišnjak ne priča ništa, a da to nema čime da potkrepi. Fotografije, isečci iz novina, audio i video intervjui koje je dao tokom karijere, sve se to nalazi na jednom mestu. Danas je Halilagić vlasnik UEFA A licence fudbalskog trenera koju je stekao u kolevci fudbala- Engleskoj. Njegovo fudbalska biografija daje mu za pravo da pokuša da ovu igru u rodnom gradu postavi na zdrave noge.
Da se prisetimo vremena kada ste debitovali za prvi tim ,,Novog Pazara“?
-Bilo je to davne 1988. godine. U fudbalskom klubu ne postoji precizna evidencija, ali mislim da sam jedan od najmlađih, ako ne i najmlađi fudbaler koji je zaigrao za prvi tim. U vatru me je tada kao 16- godišnjaka gurnuo Velimir- Ciga Đorđević, kome dugujem veliku zahvalnost što je imao hrabrost da to učini. Od tog trenutka pa sve do kraja karijere igrao sam u poslednjoj liniji odbrane. Ubrzo sam dobio priliku i u dresu omladinske reprezentacije Jugoslavije, koju je predvodio Mahmud Kapičić. Deo tog tima bio sam godinu i po. Iz te generacije mnogi će kasnije napraviti fudbalske karijere o kojima se i danas u superlativima govori poput: Elvira Bolića, Dejana- Ramba Petkovića, Zvonka Milojevića, Mijalkovića, Peternaca, Damjanca…
Sledeća stepenica bio je sarajevski Željezničar?
-Kao 19- godišnjak igrao sam Prvu ligu velike Jugoslavije. San se ostvario i brže nego sam se tome nadao. Ekipu su predvodile legende Grbavice, Ivan Ribar i Josip Bukal, u klub se vratio i Josip Katalinski. Stvarao se jedan novi, mladi tim sa: Mariom Stanićem, Suadom Katanom, Pavlovićem kapitenom zlatne čileanske generacije, Velićem, Karićem… Došao je rat i jedna lepa priča prekinuta je u začetku.
Usledio je odlazak u Novi Sad. Po čemu pamtite taj period?
-Proveo sam tri godine u Novom Sadu. Od izuzetnog značaja, tek kasnije će se to pokazati, bila je saradnja sa tadašnjim trenerom Vojvodine Miloradom Kosanovićem. Njega i danas smatram vrhunskim poznavaocem fudbalske igre. Bio sam standardan u timu koji su činili: Radoslav Samardžić, Bratislav Živković, Amir Teljigović, Šaula, Sabo, Govedarica, Bajčetić… Iz tog perioda posebno pamtim finale Kupa (1997), koje je Vojvodina izgubila u dvomeču sa Crvenom zvezdom zbog jednog primljenog gola. Tri godine nosio sam dres „lala“ i iz tog perioda posebno pamtim gol glavom, koji sam posle kornera postigao na prvenstvenoj utakmici protiv Crvene zvezde na „Marakani“. Bio sam u zenitu karijere, ali su me selektori svesno zaobilazili prilikom izbora reprezentativaca iz samo njima znanih razloga.
Turska zauzima posebno poglavlje u Vašoj fudbalskoj priči.
-Dve sjajne sezone proveo sam u Istanbulsporu. Turski fudbal doživljavao je ekspanziju. U konkurenciji Georgi Hadžija, Hakana Šukura, Elvira Bolića i čitave plejade vrhunskih majstora, kao igrač malenog kluba proglašen sam fudbalerom 1998. godine u Turskoj. Na to priznanje sam izuzetno ponosan. Potvrda dobrih igara u to vreme je i nastup na utakmici na kojoj je proslavljen jubilej turskog saveza. Igrali su svetska selekcija, koju su između ostalih činili Papen, Piksi Stojković, Dunga… i tim sastavljen od najboljih fudbalera turske lige. Nisam neskroman, igrajući u Istanbulsporu shvatam da postajem fudbaler o kome se priča. Želju da me vide u svojim redovima pokazuju velikani turskog fudbala- Galatasaraj i Bešiktaš. Dugo su ova dva kluba lomila koplja da bi na kraju svoj potpis stavio na vernost Bešiktašu. Poznato je da je to jedan od tri najbolja i najpopularnija kluba u Turskoj. Bešiktaš je klub srednje klase, Fenerbahče širokih narodnih masa, a Galatasaraj bogatih aristokratskih krugova. Navijači Bešiktaša su njegov ne 12, već 13. igrač. Tokom susreta sa Liverpulom u Ligi šampiona oborili su svetski rekord u jačini navijanja, mereno decibelima. Možete zamisliti kako to izgleda i kako prija kad se iz hiljada grla začuje „Ha-li-la-gić“. U vreme dok sam nosio crno-beli dres Bešiktaša treneri ekipe bili su Hans-Peter Brigel, a potom i Nevio Skala. Debitovao sam u kvalifikacijama za Ligu šampiona u susretu sa Levskim iz Sofije. Nakon što smo ih eliminisali iz daljeg takmičenja u dve utakmice izbacili smo i Lokomotivu iz Moskve (3:0, 3:1). Te utakmice navijači i danas pominju kao najbolje koje je ovaj klub ikada odigrao. Tokom boravka u Bešiktašu za direktne rivale na terenu imao sam i takve veličine kakve su bile Okoča, Hakan Šukur, Džeremi, Popesku…
Svi koji vole fudbal sećaju se utakmice Lige šampiona između Milana i Bešiktaša, koju je prenosila državna televizija, i vašeg duela sa Oliverom Birofom.
-Značajnije od te utakmice je da sam za Bešiktaš odigrao 40 mečeva u nizu, a da nijednom nisam bio zamenjen. Ekipa je u to vreme zabeležila 12 uzastopnih pobeda. Stoji da ta utakmica na „Đuzepe Meaci“ ima značajno mesto u mojoj fudbalskoj biografiji. Nažalost, to je bila i moja poslednja na evropskoj sceni. Zbog povrede ni nju nisam odigrao do kraja. Posle te povrede nisam igrao 18 meseci. Za Bešiktaš sam igrao sa 29 godina, a već u 31 završio sam karijeru u Adanasporu.
Pomalo neočekivano 2006. godine pojavili ste se na klupi Novog Pazara?
-Bilo je to jedno dobro iskustvo. U nimalo prijatnoj situaciji preuzeo sam klub. Zbog klupske kazne neke utakmice igrali smo pred praznim tribinama. Primarni cilj bio je opstanak i do njega smo stigli. Iz te generacije što u Novom Pazaru, što u zemlji ili inostranstvu uspešno igra nekoliko fudbalera: Caković, Hadžibulić, Vusljanin, Trtovac, Ferizović, Ragipović. Organizacija posla i neadekvatna infrastruktura su osnovni problemi sa kojima se klub susreće. Dok se tu stvari ne dovedu u red besmisleno je razmišljati o rangu više. Budućnost kluba je u oslanjanju na sopstveni kadar, na decu Pazara. Dugo već naša deca ne čine kostur tima. Fudbaleri nemaju obezbeđene osnovne životne uslove, tu pre svega mislim na visinu i redovnost plata. Nemam ništa protiv što je klub ove godine doveo igrače sa strane. To nije negativno, ali nije ni put koji vodi do pravih rezultata na duge staze. Ne može se u Super ligu preko noći, čak i kad je svima jasno da je sadašnja liga znatno slabija od one u kojoj je ovaj klub bio pre tri, četiri ili pet godina.
Zašto nema više Novopazaraca u prvom timu?
-Malo je pravih trenera. Samo par njih radi na nekom ozbiljnijem nivou. Svi znaju šta i kako bi trebalo da se radi, a tako niko ne radi. Nije trener onaj koji ima cilj, a ne zna proces koji dovodi do njega. Oni koji danas rade u novopazarskom fudbalu ne poznaju fudbalske procese i zato i ne proizvode ozbiljnije igrače. Kad sam bio trener prvog tima doveli su mi 40 fudbalera na trening. Dovoljno je bilo da vidim kako rade osnovne vežbe i znao sam koliko ko može. Odmah sam taj broj sveo na 25 fudbalera, a da sam bio u mogućnosti i tu brojku bih prepolovio. Jako slabo se radi sa mlađim kategorijama, odabir trenera za taj uzrast je loš, kad se tome još dodaju slabo održavani tereni dolazimo do toga da je proizvod rada malo iznad nula. Dešava se da igraju samo oni koji plaćaju članarinu. Znači, ne postoji adekvatna selekcija. Treneri rade i sa više od četrdesetoro dece. Ide se na kvantitet samo zato što fudbalski učitelji ubiru platu od članarine koju deca plaćaju, umesto da klub preuzme odgovornost za isplatu trenera, a deca budu oslobođena plaćanja članarine.
Fudbaler i pesnik
Fudbalski majstor, Sead Halilagić, objavio je knjige pesama „Sazrevanje“ 1, 2 i 3 i „Ples“. Ova poslednja predstavlja delimičnu reviziju prethodnih. Sa beogradskim prijateljima snimio je i eksperimentalni film „Odbrojavanje“ s kojim je 2003. godine na festivalu filmova slovenskih zemalja „Zlatni vitez“ osvojio specijalnu diplomu. Film govori o prolaznosti života i potrazi za pravim vrednostima kroz životno iskustvo.
Iznad rodnog grada
Sa vrha brda posmatram svoj rodni grad Svetla se gase Veselici započinju ples Samosvesnicima Ogavan
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
