Tajna pisma Pontija Pilata

Lično verujem da je i ovo pismo, ako uopšte ičeg takvog igde ima, sumnjivo u pogledu autentičnosti, te da je samo još jedan u nizu pseudodokumenata kojima se bezuspešno vekovima potkrepljuju takozvane velike i večne istine, toliko očigledne i poučne da, zbog sviklosti na mutavo meso sopstvenog iskustva i izanđalu prozu svakodnevice kao jedino realno, uporno odbijamo da ih prihvatimo kao stvarnost. Autoru takvog čovekoljubivog i naravoučitelnog pseudopilata kao da je upravo namenjena ona pouka svetog jevanđeliste Luke, kojom pokajnom bogatašu s onog sveta, zabrinutom za još živu braću, poručuje sveti otac Avram: „Ako ne veruju u Mojsija i proroke, neće poverovati ni da ko iz mrtvih ustane“. Tek, priča o tom pismu, o dramatičnom svedočanstvu imperijalnih zabluda, zaslužuje da ovde bude ponovljena, razumljivo, zbog angažovanih namera ovog prigodnog teksta, tek u osnovnim crtama.

Monopol je kultura crne rupe

Priča se, naime, da je Pilata, jednom, u ona davna vremena kad je među nama po zemlji hodao i Bog, preplavila bila neka čudna tuga. Usred Jerusalima, u kom je stolovao, koji je i inače zujao kao košnica na suncu, sred sve te vreve nerazgovetnih jezika i zapevnih narečja, svih poznatih rasa i neprebrojnih plemena, vreve koja je tih dana, kako se bližila Pasha, postajala sve jača i nesnosnija kao i zapara i zadah loja, ovčjih koža i iznutrica, njega je spopalo osećanje prinudne odsutnosti i neke nezemaljske, sudbinske usamljenosti. Znao je da sutra, na dan velikog lokalnog praznika koji ima zavetni značaj za ovo leglo sumasišavših samozvanih proroka, fakirski ekstremnih veroučitelja i opasnih verskih fanatika, živopisna veselost i bruj gomile koja sebe naziva nebeskim narodom ima da se vine u egzaltirajući zanos i njegova potištenost to neće moći da podnese. Bojao se da bi u potpunoj isključenosti, ophrvan brigom i zebnjom, mogao čak pomeriti pameću. Rutinski je, bez glasa, čitao u sebi nevidljive tablice samokontrole i gvozdene discipline. Varljivi unutrašnji mir širio je u njegovim grudima studen kao jedino dostupno osećanje koje bi ga prizvalo sećaju na sopstveno dostojanstvo i patricijsku otmenost. Uto, u misli banu uspomena na Lucija. Dobri moj Lucije, mislio je prokurator. On nije umeo da razlikuje terevenku od poslova koji se uz vino sklapaju i spletki kojima je napijanje samo povod i pokriće. Za njega je Rim, taj predaleki, Rim naš nasušni, uvek bio i ostao samo jedna velika gozba. Ne znamo ko nas je pozvao i čime smo poziv zaslužili, pa verujemo da je to dar bogova: živeti i umreti u Rimu. Zato namesnik rimski u dalekoj provinciji Judeji, uoči Pashe, seda za svoj teški sto i počinje da piše ispovedno pismo, puno lične utehe i samoohrabrenja, svom dalekom nezlobivom rimskom prijatelju, kao jedinoj bezopasnoj adresi u tom moćnom i životodavnom, jedinom i večnom gradu nad gradovima, Rimu iznad sveta. U njemu će izraziti sav svoj očaj zbog teške zabačenosti u kojoj vrši svoju državničku dužnost, revnosno i neumitno, odan rimskoj juristici i slavi imperatora, baš kao da je na najvažnijem mestu, na isturenoj kuli motrilji nad carstvom. Ali tu i počinje zebnja. Šta je bio naum, skriven iza ovog postavljenja na istoku? Da li je to kazna? Šta je učinio, kome se izlanuo, gde je zaboravio da plati, nije mogao da dokuči, najrevnosniji među pripadnicima uprava i službi za kojeg zna istorija. Ili je to bila samo kratka provera pred istinsko poslanstvo, rutinsko iskušenje, proba koja samo treba da potvrdi visoke ocene u službi i postavljenje na zasluženo mesto? Ali kao munja koja mučki udara i satre, rađa se i slutnja: carstvo se ne vodi kao domaćinstvo, da znaš svakom robu šta je posao i svakoj alatki gde je mesto, nego kao kad se baca kocka. I kazna i nagrada, šta se kome zalomi, sve je slučaj i neodređeno je i neizvesno na koji su rok. I upravo dok se pred vratima čuo reski fijuk biča, kratki tihi jecaj nekog koga dovode vojnici sve bližeg i čujnijeg koraka, prokurator je elegantno razvijao najprisniju misao:

Teško je, dragi moj Lucije, u ovoj primitivnoj i nedobronamernoj zabiti. Tako daleko od Rima i svega što je bitno i dostojno jednog hrabrog muža plemenita roda.

Nije se dao pomesti ni kada su vojnici žustro upali u sobu dovodeći mu na noge izubijanog mladića. Nisu ga omeli njihova zajedljiva, nadmena objašnjenja u kojima je bedno stanje privedenog parodirano pitanjem judejske krune i božjeg poslanstva. Nije prekinuo svoje pismo ugledni carski namesnik n i kad je mladić počeo da sija, ispunivši sobu umirujućom svetlošću. Pontije Pilat je znao da upravo skida teret sa svoje izmučene duše, koja najzad, okupana u istini, počinje da zari spokojem, te je zaključio pismo:

Dok ja ovde treba da sudim nekom lokalnom dripcu, daleko od hipodroma, gozbi i senata, ti, dobri moj Lucije, uživaš u svim darovima važnog mesta. Nadajmo se da ću ti se i ja uskoro pridružiti, voljom bogova koji znaju čoveka da postave na mesto za koje ga vrline i preporučuju.

Nema sumnje, monopolski položaj Rima kao metropole univerzalna je metafora, čak neprijatno aktualna. Nije, međutim, ovde reč ni o kakvoj karikaturi, u koju bi, valjda, trebalo da se deformiše Pilatov lik, to izrazitije i grotesknije koliko u njegovoj karijeralnoj opsesiji i volji za moć Rima izrasta u očiglednije supstancijalno središte, kadro da i božjem biću uzurpira božanske atribute i razvlasti ga do puke periferne kontingencije. Priča o Pilatovom pismu nije humoreska. Nije ona ni anegdotska pripovest, spravljena da ilustruje implicitno naravoučenije o zabludama ljudi i vremena naspram kojih Duh diše gde mu je volja. Takva bi anegdota svetlela umirijućom laži prividne pouke da provincija postoji samo u glavama ograničenih pojedinaca. Ova je priča mračnija i govori o tome da je monopol biće apsolutne ambicije, da se on legitimiše ekonomskim i političkim sredstvima, a ono čime se njegova želja hrani, uvek već miriše na još, te guta i ambicije, i predele i ljude, da bi na kraju, proždralo i Boga. Monopol je jedan samodovoljni totalitet značenja, koji ne zna ni za kakvo prevazilaženje osim pukog uvećanja, u beskraj. Naprosto, monopol je kultura.

Još jasnije, monopol je kultura crne rupe koja se širi i potire svet. Ona se ne može otvoriti prema svetu, povezati se sa njim, jer ne priznaje ništa durgo, nego je integracija sa svetom moguća, eventualno, samo kao ovladavanje svetom, kao proždiranje sveta. Poništenje, negacija sveta, to je provincija, jedini mogući, čak nužni, proizvod kulture monopola. Ona je potpuno neproduktivna, osim u širenju i gomilanju domaćeg blata kao posmrtnih ostataka čoveka i njegovog sveta po dodiru s ubistvenom kulturom monopola. Sjaj metropole, kao prostorno privilegovanog središta, raskoš rezidencijalnog sedišta monopola, samo je narcisoidni privid razlike prema provinciji. Metropola je, zapravo, duša provincije, sama sila provincijalizacije, jer samo se otud organizovano i sistematski radi na njenom širenju i održanju, na zaboravu sveta. Samo se od tog bljeska ne bi moglo opaziti ni da tuda prođe Bog. Samo Pilat, zanemarenošću uvređeni narcis, a narcis je jedini tip ličnosti prilagođen kulturi monopola, samo taj istinski vernik metropole može gledati istini u oči i blaženim cinizmom pitati šta je istina.

Kultura otvorenog sveta

Brojna su imena koja različitim nijansama određuju jednu i istu, totalitarnu strukturu kulture monopola, ali bitno je to da se ona ne može prevazići, naročito ne iz nje same. Ona ne može da evoluira, osim možda u otvoreni satanizam. Potrebna je razlika, distanca, volja za diskontinuitetom, odluka koja raskida i čini rez. To nikako nije revolucija jer revolucionarno nasilje najčešće daje intonaciju kulturi monopola u njenom zametku. Potrebno je uvereno nastojanje nadahnutih ljudi, prosvećenih pristalica slobode i konkretnog čoveka, ljudi koji, odnekud, udišu čisti ozonski vazduh otvorenog sveta. Takvom će se ljudskom glasu odazvati svaki živi čovek, a treba verovati da ih ima, na milione. Kultura otvorenog sveta, kao organizovana akcija oslobađanja od budžaklijske perspektive monopola, politički uobličena, zove se proces decentralizacije. Verujem da je to jedina dugoročna strategija demokratije u 21. veku.

Autor je član Nacionalnog saveta za decentralizaciju Republike Srbije