Tajna sednica skupštine o zahtevu velikih sila

Izgledalo je da je uklonjena velika prepreka priznanju nezavisnosti. No Bizmark (za koga Ristić kaže kako ga zamišlja s bičem u ruci), skrenuo je 4. jula pažnju Kongresu da mu reči „zakonskim putem“ izgledaju kao rezerva i dodao da smatra kako mu je dužnost konstatovati da ni u kom slučaju ta rezerva ne sme umanjiti autoritet Kongresa. Time je udarena tačka na to pitanje. Po mišljenju ministra Vadingtona izrečenom Ristiću, time je poboljšana pozicija Srbije prilikom rešavanja ostalih pitanja.
Na kraju debata o Srbiji i Rumuniji, lord Solzberi je predložio „da se i na Otomansko carstvo primene načela koja je Kongres usvojio za Srbiju i Rumuniju“. To je, izgleda, bio manevar da se Karateodori paši pruži prilika da istakne kako je Turska ta načela već sprovela i kako će ih se u potpunosti držati u budućnosti. Naime, sultan Abdul-Medžid je 18. februara 1856. izdao hati-humajun (ferman) kojim se svim podanicima Otomanskog carstva, bez obzira na grupu (klasu) ili veru, garantovana ista prava. Jedno od poglavlja fermana glasi: „Svako razlikovanje ili naziv koji teže da bilo koju grupu podanika mog carstva učine manje vrednom u odnosu na drugu grupu zbog njihove vere, jezika ili rase, biće zauvek izbrisani iz zbornika propisa. Biće doneti zakoni protiv upotrebe bilo kakvog pogrdnog ili uvredljivog naziva, kako između privatnih pojedinaca, ili sa strane vlasti“. U stvari, bila je to kritika upućena Rusiji, koja je u odnosu prema Jevrejima mnogo zaostajala za drugim silama, a koja je svoju ulogu zaštitnice hrišćana koristila kao izgovor za napade na Tursku.
Vlada i knez Srbije hteli su da što pre izvrše promene koje je naložio Kongres, pa su to veoma brzo stavili na dnevni red Narodne skupštine. Ristić je iz Berlina telegrafisao Ministarstvu inostranih dela da se uskoro vraća. „Ja sam među- tim dobio od berlinskog kongresa zaključke, ukoliko se Srbije tiču, putem poverljivim; kad se berlinski ugovor potvrdi; onda će i vlada knjaževa u podpunoj formi obnarodovati zaključenja njegova odnosna na Srbiju.“ Tražio je da se, s obzirom na način na koji je došao do zaključaka, oni još ne objavljuju. Stoga su razmatrani na tajnoj sednici Narodne skupštine 13/25. jula 1878. i posle diskusije zaključeno je da se o njima izjasne tri skupštinska odbora: zakonodavni, finansijski i za molbe i žalbe. Zajednički izveštaj sva tri odbora podneo je Milan Kujundžić na tajnoj sednici 14/26. jula. Iz toka javnog nastavka iste sednice videlo se da je na tajnim sednicama bilo reči o priznavanju ravnopravnosti Jevreja i menjanju Ustava. Kujundžić je predložio usvajanje predloga izmena Ustava:
“ Član I
U članu 132. Ustava od 29. junija 1869. godine (Zbornik zakona XXII, strana 44) poslednji odeljak, koji ovako glasi:
‘Ostaju u važnosti zakon od 30. Oktobra 1856. godine V No 21660, i zakon od 4. novembra 1861. godine V No 2244’
Ukida se zajedno sa zakonima u njemu spomenutim“.
Član II
Ovo rešenje stupa u život, kad se potpuno izvrši članom 131 Ustava predviđeni postupak o predlozima za izmenu Ustava.“
Pomenuti zakoni koje je trebalo ukinuti bili su uveli ograničenja za nastanjivanje i rad Jevreja. Izmene Ustava su se vršile po veoma komplikovanoj proceduri. Prvo je trebalo da ih dvotrećinskom većinom prihvati Narodna skupština, onda Velika narodna skupština, pa ponovo Narodna skupština u dva saziva. Izvestilac Kujundžić je na javnoj sednici jasno rekao o čemu je bilo reči na tajnoj: „Za naše, domaće Jevreje, za naše sugrađane, zaista je postojalo ograničenje, a kad iz našeg podanstva istupe, pa idu u tuđe, onda za njih naravno nije bilo tog ograničenja.“
Usvajanje predloga nije išlo lako. Pojedini poslanici su na tajnim sednicama oštro kritikovali Ristića, a indirektno i samog kneza Milana, što je prihvatio ravnopravnost Jevreja, o kojima su neki govorili veoma ružno. Teške reči povodom većine tih odluka mogle su se čuti i na javnim sednicama, pa je Ristić intervenisao da poslanici „imaju na umu predostrožnost i umerenost u izrazima koju zahtevaju sadašnje prilike“. Međutim, i sam Ristić ispoljio je dvoličnost. Nikola Pašić citirao je njegovu izjavu na jednoj od tajnih sednica, na kojoj je jedan interpelant pitao zašto Ristić nije sazvao Veliku skupštinu: „Ristić tada da bi izbegao saziv skupštine izgovarao se da ni jedan Srbin ne treba da se zauzima za prava Jevrejska, što nam je nametnuto silom okolnosti u ugovoru berlinskom, i kad oni ne traže, onda ne treba to pitanje da se pokreće i kamo sreće i da se nikad i ne izvrši.“
Nastavlja se