Prema „usaglašenoj“ računici Stjepana Mesića i Miroslava Tuđmana, bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević i prvi hrvatski predsednik Franjo Tuđman sastali su se otprilike 47-48 puta. Uglavnom u okviru širih skupova. Od tek dva sastanka u četiri oka (Karađorđevo i Tikveš, 1991), jedan je danas više mit nego istorija, onaj održan u već od ranije istorijskom mestu Karađorđevu. Kao uvod u karavan od šest sastanaka šest predsednika republika koji je počeo samo tri dana kasnije i za krajnji rezultat imao samo rat.
Franjo Tuđman je dao da se snima sve. Slobodan Milošević nije dao da se snima bilo šta. Tako da će se ovog marta navršiti 20 godina od njihovog tajnovitog susreta u Karađorđevu na kome su se, za mnoge očigledno najmanje usmeno, dogovorili da podele Bosnu, a da se nijedan pisani dokument, zabeleška, snimak ili već mitska karta na salveti nije pojavio da ovaj dogovor ozvaniči crno na belo. Mada je to sa raznih strana neretko obećavano. I mada su političari i na jednoj i da drugoj strani o Karađorđevu napisali dosta knjiga, dali intervjua i optužujućih svedočenja – i u prilog postojanju dogovora i protiv njegovog postojanja. Čak je i Vikipedija, kojoj se ponekad prigovara na preteranoj kreativnosti, uz odrednicu „Sporazum u Karađorđevu“ i danas zadržala poziv: uredi.
Beogradski istoričar dr Bojan Dimitrijević kaže da istoriografija Srbije još prema tim događajima nema potrebne istorijske distance, ne bavi se njima na adekvatan način, pre svega jer joj nisu dostupne arhive i dokumentacija iz tog perioda.“Svoja saznanja baziramo pre svega na memoarima učesnika i na onome što su pisale hrvatske kolege. Kad je o memoarima reč, radi se pre svega o knjizi Hrvoja Šarinića ‘Svi moji tajni pregovori sa Slobodanom Miloševićem’. Kod nas se niko nije adekvatno bavio tom temom, jer se bavljenje tom temom smatralo ulaskom u politiku i političke studije“.
U svojoj knjizi „Što svi znaju i što je svim jasno“ posvećenoj preplitanju mita i istorije, hrvatski istoričar Mladen Ančić baš Karađorđevo navodi kao školski primer. On tvrdi da se kolektivno pamćenje te vrste na Zapadu „kroz infrastrukturu javnog diskursa stalno transformiše u skladu sa idejama istorijskog diskursa“. A u društvima sa totalitarnim nasleđem čak i nauka takve skupove činjenica koje svi znaju i svima su jasne podržava u cilju održanja postojećeg rasporeda političke moći.
Ukoliko postoji, gde bi mogla da se nalazi službena zabeleška o razgovorima o Karađorđevu?
U Zakonu o kulturnim dobrima Republike Srbije, kad su u pitanju državni organi i organizacije sem unutrašnjih poslova, stoji: „ Sređena i popisana arhivska građa predaje se na čuvanje nadležnom arhivu posle 30 godina, računajući od dana nastanka građe“. Dakle, službena zabeleška iz Karađorđeva ne bi još mogla da bude u Arhivu Srbije.
Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić nije nadležan za predsednika Republike, tako da se na njegovu pomoć u toj stvari ne može računati. U kabinetu predsednika Republike Srbije kažu da 13. jula 2004. godine kad se Boris Tadić uselio u Predsedništvo, nisu zatekli nikakvu arhivu. Među decidirano navedenim nadležnostima službi u kabinetu predsednika Republike nema nijedne koja bi upućivala na vođenje, sređivanje i čuvanje arhivske građe. Dosta je neverovatno, ali ispada da bi se ključ tajne iz Karađorđeva mogao nalaziti na tako prozaičnom mestu kao što je Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, koja u Šabićevu nadležnost ipak spada.
Nastavak u sutrašnjem broju
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
