Titov prevodilac

Pokušaću da pokažem da ponekad isti tekst valja prevoditi na različit način, a da to demonstriram na jednom primeru, koji je svakodnevan, gotovo svaki živi čovek moderne civilizacije postaje njegov korisnik svakog dana. Preko malih ekrana širom sveta prikazuje se ogroman broj igranih ili dokumentarnih filmova, koji se prevode pomoću različitih tehnika, dijalozi se sinhronizuju ili tumače takozvanim “titlovima”. Ako se prevodi za glumce, koji će na novom jeziku da sinhrono kazuju dijaloge, prevodilac mora da pokuša da rečeno prevede istim ili bar približnim brojem slogova, da tekst koji gledalac čuje ne bi bio u isuviše velikoj protivrečnosti sa kretanjem usana glumaca. Ako se, međutim, prevodi da bi se upisali titlovi – zapisani prevod originala prema dijalog-listi –obaveza je da jedna replika ne bude duža od dva reda sa po najviše 28 slovnih znakova i da na ekranu stoji dovoljno dugo da bi gledalac mogao da je pročita. Sve to znači da pri brzim i temperamentnim dijalozima o vernom prevođenju više nema govora, nego samo o kratkom ponavljanju sadržaja koji prati dramsku radnju. Zbog toga se najčešće ne govori samo o “prevođenju”, nego o “obradi”.

To znači prevodilac dijalogliste jednog filma mora da različito prevede dijalog za nasinhronizaciju, koju vrše glumci, i za “titlovanje”. Pomoću aparata, već prema zahtevu – nasinhronizacija ili titlovanje –isti tekst se prevodi različito.

Sticajem okolnosti ja sam se bavio svim vidovima prevođenja, iako to nikada nisam učio. Učestvovao sam na tri međunarodne konferencije, koje su, svaka na svoj način, obeležile razvoj međunarodnih odnosa u svoje vreme, na osnivačkom sastanku Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (koja se pretvorila u OEBS) 1974. godine u Helsinkiju, Kongresu evropskih komunističkih i radničkih partija 1975. u istočnom Berlinu, i 6. Samitu nesvrstanih zemalja 1979. godine u Havani, prevodio sam i posmatrao kako rade drugi prevodioci.

Imao sam, dakle, prilike ne samo da budem tumač, nego i da vidim kako to u današnjem svetu drugi rade. Ako ovde budem govorio o “moćnicima”, mislim pre svega i na Tita i druge jugoslovenske političare i njihove partnere u razgovoru, kao što su bili Vili Brant i Helmut Šmit, Valter Šel i Hans-Ditrih Genšer, Walter Ulbriht i Erih Honeker, Bruno Krajski i Kurt Valdhajm. Posmatrao sam takođe i kako se tumači za Brežnjeva, Kastra i ostale “moćnike”. Profesionalni prevodilac ili tumač zapravo nisam bio. Bio sam, kao što je to na svoj šarmantni način Jovanka Broz jedanput rekla, “književnik, koji je tako ljubazan da nam pomaže…”

U situaciji čoveka kome se prevodi, ne onog koji prevodi, našao sam se jedanput predvodeći delegaciju Saveza književnika Jugoslavije u Kini. Mlada žena, koja nam je bila dodeljena kao pratnja i prevodilac, pre toga je studirala slavistiku u Beogradu i Sarajevu, privatno smo se odlično sporazumevali s njom, ali kad bi zvanično prevodila, nisam bio siguran da li je “dobra”, jer ono što bi nam govorila ne bi bilo u skladu sa izrazom lica naših sagovornika.

Naša prijateljica se demaskirala povodom jednog koncerta u Nankingu. Konferenasije je nešto cvrkutao na kineskom, ona nam je saopštila da sledi “kubanska revolucionarna pesma”, a tenor na bini je gromoglasno počeo da peva ariju “La habanera” iz Bizeove opere “Karmen”. Kineskinja je čula samo “habanera”, mislila je da to mora da ima veze sa Havanom, glavnim gradom Kube, a šta bi iz Kastrove Kube moglo da dospe u Narodnu Republiku Kine sredinom osamdesetih godina prošlog veka ako ne “revolucionarna pesma”?

Primer iz istorije: U jesen 1157. godine car Fridrih I. Hoenštaufen (Friedrich von Hohenstaufen), zvani Barbarosa, sazvao je prvi put kao vladar sabor “Svete rimske imperije nemačke nacije” (Reichstag des heiligen Römischen Reiches deutscher Nation) u Besansonu u Burgundiji. Papa Hadrijan poslao je svoje predstavnike sa porukom koja je, naravno, bila napisana na latinskom jeziku, ali nisu sva prisutna gospoda znala taj jezik. Carev kancelar (neka vrsta predsednika vlade), biskup Rainald fon Dasel, uzeo je na sebe da prevede papinu poslanicu. On je, pored ostalog, “tumačio” da je sveti otac poručio:

“…Od sveg srca bismo se radovali da tvojoj uzvišenosti prenesemo i druge feude!”

Na tom mestu je u sali nastao nemir. Zar je papa uobražavao da je on carev feudalni gospodar i da može da mu prenese bilo kakvu vlast? Preneti feud bi značilo da je papa samo preneo vlast caru kao svom vazalu, a da car nije samostalni vladar. Papa Hadrijan, međutim, uopšte nije hteo da kaže tako nešto, hteo je samo protokolarno učtivo da poruči da je rad da caru učini “i druga dobročinstva”, našim današnjim jezikom “da mu bude na usluzi”. Na originalu koristio je reč beneficium, koja se sama po sebi mogla tumačiti i kao dobročinstvo, a takođe i kao feud. Na šta se konkretno mislilo valjalo je shvatiti iz konteksta. Kancelar fon Dasel nije bio naivan čovek, on je namerno izazvao bunt i bes protiv pape.

Problemi prevođenje kao tumačenja onog šta se htelo ili hoće reći postoje od pamtiveka. Kako da se danas prevede konstatacija apostola Jovana “U početku beše reč…” (kao što je to učinio Vuk Karadžić). Na grčkom ne stoji reč, nego logos. Da li je taj pojam korektno protumačen kao reč? Očigledno da moderni srpski teolozi ne misle tako, jer u novijem “sinodskom prevodu” stoji “U početku beše logos…” Odustali su da uopšte prevedu tu grčku reč koja ima više značenja. “Prosvetina mala enciklopedija” reč logos tumači kao “reč; misao; razum; istina; moć rasuđivanja; u jevrejsko-hrišćanskoj teologiji: bog kao razumni uzrok i osnova sveta; Hristos kao sin božji”; Tumačenje te reči je, prema tome, za teologa veoma kompleksno. Vuk Karadžić, koji teolog svakako nije bio, ali kao niko drugi osećao svoj maternji jezik, odabrao je najjednostavniju varijantu, naime, da je logos reč, ali i Martin Luter, koji je i te kako bio i teolog, u svom genijalnom prevodu takođe tumači Am Anfang war das Wort – U početku beše reč.

Rekao je da ga ostave na miru

Jednog prolećnog dana 1965. godine telefonom mi se javio Vojo Lopičić, ranije kolega, novinar u redakciji Omladine, koji je u međuvremenu radio u Saveznom ministarstvu za informacije:

„Da li bi se usudio da prevodiš za druga Stambolića?“ Petar Stambolić je tada bio predsednik Saveznog izvršnog veća, što će reći, predsednik savezne vlade.

„A zašto ne bih?“

„Onda će ti se javiti neko iz njegovog kabineta…“

Rečeno mi je da 23. marta stiže austrijska državna delegacija čiji je šef savezni kancelar Jozef Klaus, a najvažniji član ministar inostranih poslova Bruno Krajski. Da dođem pravo na železničku stanicu.

S današnjeg stanovišta možda zvuči čudno, ali to je bilo sve. Niko me nije podučio kako da se ponašam, šta da obučem. Niko me nije upozorio da treba da ćutim o svemu što ću saznati. Angažovan sam sa dva kratka telefonska poziva. Na železničkoj stanici neko me predstavio Stamboliću, koji mi je pružio ruku i rekao da je čuo da sam pesnik. Tog trenutka već je specijalni voz ulazio i stao pred crveni tepih.

Razgovori su počeli u zgradi Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu. Rekoše mi da sednem levo od Stambolića, desno od njega seo je ministar inostranih poslova, Koča Popović, preko puta gosti. Oni su zamoljeni da počnu. Klaus je govorio kratko, ja prevodio. Zatim je Stambolić uzeo reč. Prevodio je austrijski kolega, ja sam napeto slušao. Više puta mi se učinilo da ne prevodi korektno. Jednog trena sam ga više instinktivno nego namerno glasno ispravio. Uplašio sam se, jer nisam znao da li je to u redu i iza Stambolićevih leđa uputio molećivi, upitni pogled u pravcu Koče, za koga sam znao da zna jezike. On je to zapazio i jedva primetno klimnuo glavom. Shvatio sam da mogu, da je čak i poželjno da se mešam. Činio sam to ne obazirući se na reakcije gostiju. Predsednici vlada govorili su protokolarno, a onda je Koča počeo opširno o politici. Moj austrijski kolega se zbunio i više puta se nemoćno spoticao, tako da je Klaus mahnuo da prestane i obratio se meni:

„Hajte, molim vas, prevodite u oba pravca, baš bih hteo da znam šta gospodin ministar spoljnih poslova stvarno govori…“

Kad je sednica završena, Koča mi je prišao:

„Dobri ste. Vodim vas kod Tita!“

Kasnije mi rekoše da inače baš i nije bio izdašan s pohvalama. Odvezosmo se u Beli dvor. Trebalo je da Klaus i Krajski dođu posle nas. Ministar me ostavi u holu i uđe da referiše Titu. Stajao sam s nekim činovnicima protokola, gardijskim oficirima, kelnerima. Ni jednog od njih nisam poznavao. Niko mi se nije obratio, niko dao uputstva ili savete. Onda Tito i Koča izađoše iz salona, ne udostojiše me nijednog pogleda i uputiše se prema izlazu. Ja za njima. Stiže kolona automobila. Tito pođe gostu u susret, ja za njim. Pozdraviše se na nemačkom, ja se trgnuh, nekako mi se učinilo nepristojnim da im se približim i prisluškujem.

Tito zamoli goste da uđu. Opet mi niko ništa nije govorio, ali ja sam pošao dva koraka iza njega. U biblioteci mi najzad pokazaše da sednem levo od Tita, levo od mene Koča, desno od maršala Stambolić. Tito je odlično raspoložen nastavio da se na nemačkom raspituje o Beču. Kamere televizije su zujale, fotoreporteri snimali. Najzad su isterali novinare i sad me prvi put Tito pogledao onako sa strane i šapnuo:

„Tako, a sad ću da govorim naški, ti prevodiš, a ja kontrolišem!“

Nikada u životu nisam imao tremu, čak ni pred ispite na univerzitetu. Ni posle Titovog upozorenja nisam osetio veće uzbuđenje, srce mi nije zakucalo brže, glas mi nije zadrhtao, samo što sam se toliko oznojao da mi je košulja na kraju bila mokra kao da sam u njoj stajao pod tušem.

To, doduše, i nije bio moj prvi susret s Titom. Za vreme savezne radne akcije 1958. godine bio sam glavni urednik lista Mladost na autoputu Zagreb-Ljubljana. Rukovodstvo – nazivali smo sebe „glavni štab“ – bilo je smešteno u starom dvorcu na ostrvu na reci Krki u Sloveniji, koji smo sredili za naše potrebe, mesto se zvalo Otočec ob Krke. Posle je pretvoren u motel. Tito je došao u posetu. Stalno sam jurio za njim da bih čuo s kim o čemu razgovara. U podne smo stigli do našeg „štaba“. Njegov tadašnji ađutant, general Milan Žeželj, stao je pred njega da bi raportirao:

„Druže maršale, za vas su pripremljene odaje, možete da se povučete…“

„ Neću“, odgovorio je Tito.

General se namestio još lepše u stavu mirno, zaprečio mu put prema restoranu i ponovio glasnije:

„Druže maršale, za vas su pripremljene odaje, možete da se povučete…“

Tito je već počeo da se ljuti:

„Pusti me da prođem, Žeželj!“

General se nije pomakao, naprotiv, činilo se da je porastao, i prodrao se:

„Druže maršale, vi ste oznojeni, idite da presvučete košulju!“

Tito je popustio. Tada sam prvi put primetio da neko komanduje i šefovima država, to su ađutanti i šefovi protokola.

Povodom njegovog rođendana 1958. godine priređen je, kao uvek, prijem, a pozvana je i delegacija s radne akcije. U njoj su bili komandant akcije Mića Novković, zamenik komandanta, partijski sekretar Niko Belopavlović, ja, kao urednik lista Mladost na autoputu, još neki „članovi štaba“ i dva „obična“ brigadira, jedan momak i jedna mala Bosanka kao jedino žensko čeljade. Šef protokola nam je rekao da drug predsednik želi da mi prvi dođemo za njegov sto u bašti Belog dvora. Potrčali smo da što pre stignemo do njegovog stola, a naša brigadirka je zbunjeno zastala. Tito je ustao i pogledao nas prekorno:

„ U moje vreme dame su imale prednost!“ Sačekao je da devojče stigne crvenih obraza, prvo se pozdravio s njom i seo tek kad je ona najzad sela. Ne znam da li je to bila kućna učtivost ili je bonton naučio u austrougarskoj vojsci, za nas je to svakako bila pouka.

Na kraju radne akcije u jednoj banji u Sloveniji, u Šmarješkim toplicama, priređen je banket u Titovu čast. Posle deserta mnogi su za stolom počeli da pevaju partizanske pesme, od kojih su neke, po mom mišljenju, stvarno imale blesav tekst, kao Druže Tito, Ijubičice bela!. Zapazio sam da je spustio glavu, oneraspoložio se i na kraju rekao:

„Ako ne znate ništa drugo, prestanite, a mene najzad ostavite na miru!“

Biografija

Ivan Ivanji rođen je 24.1.1929. godine u Zrenjaninu. Književnik je i prevodilac. Roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine.

Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Preko 20 godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivanji se bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame. Njegovim najznačajnijim delima smatraju se romani Čoveka nisu ubili, Dioklecijan, Konstantin, Na kraju ostaje reč, Preskakanje senke, Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Guvernanta i Balerina i rat, kao i zbirke pripovedaka Druga strana večnosti i Poruka u boci.

Njegova dela prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik. S nemačkog i mađarskog jezika preveo je desetine knjiga i drama. Sa suprugom živi u Beču i Beogradu.