Tragom sećanja i straha

Od tada, pa sve dok nisu nestali sa srpske izdavačke scene, Stubovi kulture su objavili još četiri Modijanova romana, da bi ih 2014, kad je Modijano dobio Nobelovu nagradu, u istom prevodu obnovila izdavačka kuća Akademska knjiga iz Novog Sada. Tako su u vrlo kratkom roku izašli Modijanovi romani Mala princeza, Te neznanke, Rodoslov, U kafeu izgubljene mladosti i Dora Bruder. Prošle godine Akademska knjiga objavila je, takođe u prevodu Mirjane Uaknin, novi roman Patrika Modijana Horizont, koji je u originalu izašao 2010. Ovo je, inače, 26. roman koji je napisao Modijano, a iza njega na francuskom su se pojavila još dela Noćne trave (2012) i Da se ne izgubiš u kraju (2014).

Reč je o pisacu u čijoj se prozi uvek, ali na novi i neponovljiv način, prožimaju prošlost i sadašnjost. Modijanovi junaci bez prekida istražuju ono što se zbilo i što je neizbežno uticalo na njihove živote. To, naravno, nije nimalo lako, vreme prolazi, patina sećanja polako postaje sve prozirnija i ono nestaje, posledice onoga što se dogodilo su bolne ili su, u najmanju ruku, još nedovoljno ispitane, nedovršene, neuobličene u okviru samog bića Modijanovih likova. Zato se oni voljno pretvaraju u tragače: rekonstrukcijom prošlosti pokušavaju da shvate ne samo društvenu scenu u kojoj su živeli, već i ono što ih je navodilo na određene, teško razumljive ili nerazjašnjene postupke.

U Modijanovoj prozi postavlja se još jedno pitanje: ako, kako se kaže u romanu Dora Bruder, „treba dosta vremena da bi na svetlost dana iskrsnulo ono što je jednom bilo izbrisano“, koja je vrednost tog mukotrpnog puta do saznanja? Vredi li danas ta spoznaja, i koliko? I hoće li nas, može li nas promeniti? Jer u međuvremenu promenili smo se mi, i šta nam je činiti kad tako promenjeni saznamo istinu? Hoćemo li imati snagu da je prigrlimo i krenemo dalje?

Tragovi sećanja i prošlosti izrazito su uočljivi i u Horizontu. Glavni junak „razmišlja o događajima iz svoje mladosti, događajima bez nastavka, naglo okončanim…“ Ima li svrhe pronaći razloge koji su doveli do tih iznenadnih prekida, da li tu daleku prošlost treba ostaviti da drema ili je treba oživeti, sastaviti iskidane krajeve jedne životne priče i onda, sa definitivno uokvirenom slikom onoga što je iza nas, moći ili još važnije hteti ako možemo – sugeriše Modijano u Horizontu – da nešto izmenimo i sadašnjost učinimo lepšom. Ma koliko sve sitnijim i nevoljnijim koracima krećemo ka neizbežnom beskraju vremena.

U ovom romanu u kome se sem sećanja ništa posebno ne događa, jednog muškarca i jednu ženu kojima se posle tragičnih iskustava nasmešila mogućnost da traju u zajedništvu Modijano je zatvorio u klasičnu priču straha od približavanja, zbližavanja i intimnosti. Prekidi, prekidi, prekidi… zašto, zbog čega, čemu? Korak napred, dva nazad, možda je ipak bolje da se ostane, kao da poručuje Modijano, u izmaštanim svetovima. A ako ih i suočimo sa stvarnim svetovima, pa stvarni posle pokušaja iskupljenja još dobiju šansu da pobede, zašto onda od toga bežati? Horizont je samo to. Naizgled oskudno, naizgled uobičajeno, a iznutra sve kipti, buni se, pa se stišava i povlači, da bi ponovo buknulo i zaustavilo se negde na putu ka nadi. Jer, i bi da se nešto prizna ali pre bi da se prećuti. Zbog stida, možda i sramote, a sigurnije je nego zakoračiti u odgovornost prema životu i rizikovati da se završi u prašini svakodnevnog.

„Nemam dovoljno hrabrosti. Draže mi je da sve ostaje nejasno“, kaže glavni junak Horizonta, koji se vraća u grad gde je u mladosti zavoleo jednu devojku, Margaretu, i gde su, kratko vreme, delili zajedničke strahove od ljubavi. Ona njegove, a on njene. Posle dugog traganja, pred starost, kad možda još nisu umrle sve emocije, on stoji tu, ispred knjižare u kojoj bi trebalo da bude ona. On stoji, i ponovo je nesiguran i ponovo je uplašen.

U svoj postmodernistički lavirint istraživanja emotivnog bića čoveka Modijano čitaoca uvodi na diskretno zavodljivi način, igrom vremenskih i prostornih planova. Za ovog pisca ulica je važan izvor znakova raspoznavanja, njene svetiljke pomažu da se prepoznaju nečiji lik i korak, a sa oboda svoje svetlosti šalju sfumato senku koja polako, kao u saspens romanima, nestaje. U tom lavirintu ima tragova detektivskog koji svojim prisustvom daju reski ton namerno usporenoj radnji. Ovo je jedna od glavnih osobina proze Patrika Modijana, negde je izraženija negde slabije prepoznatljiva, ali u celini ona maestralno iscrtava zebnju od života, tačnije zebnju od upuštanja u življenje života.

Modijano na sve načine koji stoje na raspolaganju piscu od velikog dara ne odustaje od postavljanja različitih univerzalnih pitanja vezanih za složeni sistem čovekovih misli, a na koja uglavnom ostajemo bez odgovora. U Horizontu glavno pitanje glasi: dokle ćemo biti umorni od onoga što nismo ni iskusili, i zašto smo se unapred umorili od nadanja?

U opisivanju ovakvih stanja Modijano je briljantan. Njemu nisu potrebne velike reči, ali zato svaka ima svoj snažni eho, i u toj veštini teško da ovome piscu ima ravnog u savremenoj svetskoj književnosti. I koliko god se činilo da tragom sećanja i straha nema više šta da se otkrije i da je poreklo sve melanholije ovoga sveta iscrpljeno, evo tog sjajnog prozaiste da kaže kako se sve što se doživljava može sagledati i iz drugih uglova, i da postoje nove dimenzije bola i samoće. Na čitaocu je da se sa njima suoči, a posle tog lekovitog uvida u njih može ih poništiti jer su mu sada postali bliski. Pod jednim uslovom – da ima snagu i volju da savlada sopstvenu nesigurnost. Modijana treba čitati jer, iako mu se teško predati, barem pokušava da vas izleči od straha od života. „Bežanje je, izgleda, poziv u pomoć, a ponekad i vrsta samoubistva. Ispuni vas, ipak, neki kratak osećaj neprolaznosti. Niste pokidali veze samo sa svetom već i sa vremenom“, opominje ovaj znalac neprekidnih potraga za izgubljenim vremenom, u pokušaju da te veze obnovi.