Trnovit put do izlečenja

Kako se ističe, za lečenje ovih pacijenata na raspolaganju je oko 2.000 postelja za akutne pacijente i 3.400 postelja za dugotrajnu hospitalizaciju, a u tim ustanovama zaposleno je oko 600 psihijatara. Zdravstvena inspekcija donela je rešenja o ispunjavanju uslova u pogledu kadra, opreme i prostorija, za 57 psihijatrijskih ordinacija i sedam specijalnih bolnica za bolesti zavisnosti – pet u Beogradu, i po jedna u Nišu i Novom Sadu, u privatnom vlasništvu.

Na internet sajtu Nikad heroin, pored državnih i privatnih psihijatrijskih ustanova, navodi se da se lečenjem zavisnosti bave i pravoslavni rehabilitacioni centri – Crna Reka, Banja Badanja i Zemlja živih – manastir Kovilj, kao i terapijske zajednice – Udruženje za pomoć zavisnicima Raskršće u Novom Sadu i Reto centar.

Snimak „lekovitog“ batinanja u duhovno-rehabilitacionom centru za odvikavanje od zavisnosti Crna Reka, koji je već danima u središtu pažnje javnosti, otvorio je pitanje ko se sve danas u Srbiji bavi lečenjem narkomana?

Dok jedni smatraju da je fizičko kažnjavanje nedopustiv metod u 21. veku, drugi pokušavaju da nađu opravdanje, jer to, kažu, nije pravilo, već izuzetak.

U Ministarstvu zdravlja objašnjavaju da su terapijske zajednice, poput Centra Crna Reka prepoznate u Strategiji za borbu protiv droge kao poželjne, ali u delu resocijalizacije lečenih zavisnika, a ne njihove terapije. Inspekcija tog ministarstva nije konstatovala elemente nadrilekarstva u Crnoj Reci.

Oglasilo se i Srpsko lekarsko društvo. U saopštenju Sekcije za bolesti zavisnosti ocenjuje se da „terapijske komune imaju značajno mesto u lečenju i rehabilitaciji zavisnika, ali da mora da budu pod supervizijom medicinskih i državnih ustanova“. SLD osuđuje „nečovečno postupanje“ prema štićenicima centra i ukazuje da je medicinska struka apsolutno protiv primene bilo kakve sile i agresivnosti, a posebno prema bolesnim ljudima.

Poznati beogradski psihijatar Aleksandar Ramah, koji se lečenjem narkomana bavi već 24 godine, objašnjava za Danas da bi se, pre odluke o tome kome se obratiti radi terapije, trebalo dobro raspitati, jer kao i u drugim oblastima, postoje „ljudi koji lepo pričaju, a koji u stvari nemaju šta da prodaju“ i onda, poput iskusne vračare, govore ono što porodica očekuje da čuje.

– Porodica hoće čudo, instant rešenje koje će brzo i lako otkloniti problem. Ne shvataju da i oni treba da se angažuju i da je lečenje dugotrajan proces – objašnjava Ramah.

On smatra da se primena nasilja nipošto ne može nazvati lečenjem narkomana, kao i da država mora da reaguje na agresiju prema pacijentima. S druge strane, „slatkorečivo“ rešavanje problema koji se „sigurno ne vraća nikad više“, pokazuje zapravo odbijanje porodice da se suoči sa suštinom problema.

Uspeh terapije, kao i nastanak problema, uslovljen je brojnim faktorima, a ključnu ulogu ima svest pacijenta da ima problem. Važni su i neki potencijali pacijenta, uticaj porodice i sredine, terapeut koji sprovodi proceduru. Sastavni deo problema, ističe ovaj stručnjak, jesu recidivi – odnosno ponovno javljanje zavisnosti, a samo mali broj narkomana se oslobodi iz prvog pokušaja i više ne posegne za drogom.