Tromesečna istraga protiv Apisa

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (21)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se i izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

Srpskim vlastima bilo je to poznato i one su pokušavale da razbiju te zavere. Sve je to još više zaplašilo Aleksandra.

Izgleda da su i neki Apisu bliski ljudi u lice govorili Aleksandru šta misle, Vemić je, na primer, tražio da ga Aleksandar primi da bi se požalio što nije dobio Karađorđevu zvezdu s mačevima. U svom dnevniku Vemić opisuje tu posetu:

„Bio kod Aleksandra od 10 -11.40, molio za odlikovanje za Bug. rat. (Kralj Petar me izbrisao.) Obećao. Intrige iz 1912. Rekoh da sam stupio u zaveru kao karađorđevac ali je on svojim postupcima učinio da više nisam taj u staroj meri. (On ovde zaćuta i ugrize se!)

Reče da on mrzi ljude na koje niko ne viče; na pisanje štampe ne osvrće glavu – korumpirana je.

Ima, veli, i on neprijatelja (koji mu nabacuju sve što se rđavo uradi), a naročito od moga jarana, zlog Apisa.

On neće, veli, da bude oruđe u tuđim rukama, oće svoju slobodu i volju, pa makar poginuo.

Moli da sve bude u tajnosti pa kaže:

Vi došli kod mene na žalbu, a ispade da se ja vama žalim’, pa ne voli da se to zna.“

Jedna od značajnih optužaba s regentove strane protiv pukovnika Apisa bila je ta da je Apis vodio tajne pregovore s Nemcima o zaključenju separatnog mira između Srbije i Nemačke, optužba koja do sada nije mogla biti dokazana na osnovu postojećih nemačkih arhiva. Tako su 15. decembra 1916. godine pukovnik Apis i vodeći članovi organizacije Ujedinjenje ili smrt uhapšeni, pod optužbom da su pripremali pobunu u vojsci i ubistvo Aleksandra i Pašića. Prilikom pretresa, kod pukovnika Apisa je pronađen original Ustava i Poslovnika tajne organizacije, a kod drugih crnorukaca dva spiska članova organizacije.

Vojnička i politička situacija Srbije bila je u to vreme teška. Čitavu zemlju okupirali su neprijatelji, a oko 125.000 vojnika nalazilo se na Solunskom frontu, pošto su preživeli povlačenje preko Albanije i ostrvo smrti Vid. Ni situacija na ostalim frontovima nije obećavala brzu pobedu saveznika Srbije.

Istraga protiv pukovnika Apisa i drugova trajala je tri i po meseca. U međuvremenu je novi habzburški car Karlo, iza leđa Nemačke, započeo tajne pregovore s Klemansoom o zaključenju separatnog mira. Preko princa Siksta Burbonskoga, brata svoje žene Zite, on je ugovorio prvi sastanak u februaru 1917. godine, na kojem su izneti habzburški uslovi za separatni mir. Jedan od njihovih zahteva bio je da se kazne krivci za sarajevski atentat. Car Karlo je konačno pristao da Srbija ostane nezavisna država, pošto je prethodno tražio da se obrazuje jedna južnoslovenska kraljevina u koju bi bila uključena i Srbija, a na čelu koje bi bio jedan habzburški nadvojvoda, ali pod uslovom da se sva tajna udruženja i organizacije koje su delovale protiv Habzburške monarhije imaju raspustiti. Zahtevalo se, takođe, uklanjanje dinastije Karađorđevića, kao i da velike sile garantuju da će Srbija dati obavezu o izvršenju ovih uslova.

U međuvremenu je izbila revolucija u Rusiji i Aleksandar i stari radikali izgubili su svoga vernog saveznika cara Nikolu II. U tom periodu, dok je rat još trajao, Velika Britanija i Francuska stajale su na stanovištu da je potrebno očuvati integritet Austrougarske. Sporno je pitanje da li su Aleksandar i Pašić već tada, to jest u februaru i martu 1917. godine, znali za tajne pregovore između Francuske i Austrije, kao i za postavljene uslove. Slobodan Jovanović je mišljenja da je srpskoj vladi to bilo poznato. Iz tih razloga može se pretpostaviti da su Aleksandar i Pašić pokušali da dokažu saveznicima, a preko njih i caru Karlu, da oni ne snose nikakvu odgovornost za sarajevski atentat.

Nastavlja se