Turski zločini izazvali simpatiju prema Srbima

Istog dana, 14. jula 1876, u pismu kraljici, za nedostatak informacija optužio je Henrija Eliota. Zatim je, pošto je iste večeri dobio vesti od ambasadora, izjavio da je konačno spreman za nove skupštinske rasprave, jer se uverio da su turski zločini preuveličani i da su ih, u stvari, počinile obe strane. Tako ohrabren, Dizraeli je posle nekoliko dana u Donjem domu održao novi govor. Poslanicima je pročitao delove iz Eliotovih izveštaja, u kojima se tvrdilo da su pobunjenike predvodili Srbi, i da su Čerkezi, naseljeni u tim krajevima, zaista počinili zločine, ali da su to uradili u samoodbrani. Eliot, a s njim i Dizraeli, bili su izričiti u tvrdnji da su obe strane počinile podjednake zločine, i da su vesti o 30.000 mrtvih, 10.000 zatvorenih, 1.000 prodatih u roblje, 100 spaljenih sela, živim spaljenim devojkama i deci ubijanoj u školama bile preuveličane i izmišljene.
Upravo tada su iz Carigrada u plovdivsku oblast krenule dve komisije, britanska i američka, sa zadatkom da utvrde šta se zaista dogodilo. I britanska, predvođena službenikom ambasade Valterom Baringom, i američka komisija, predvođena generalnim konzulom Judžinom Šajlerom, potvrdile su najstrašnije slutnje. Čak je i Baring, koji je imao reputaciju turkofila, bio zgrožen onim što je video i čuo, naročito u mestu Batak, gde su žene i deca živi spaljeni u lokalnoj crkvi. Šajler je javljao da su, za razliku od hrišćanskih sela i civila, muslimanska sela i civili ostali nedirnuti; Baring je video jedno spaljeno muslimansko selo. Ukupan broj ubijenih Šajler je procenjivao na oko 15.000, a Baring na oko 12.000. Bilo je to, istina, znatno manje od prvobitnih procena, ali su Baringovi i Šajlerovi opisi zločina ipak dodatno pojačali neprijateljstvo javnog mnjenja prema Dizraeliju.
U međuvremenu, izgledalo je da je turska vlast na Balkanu pucala po svim šavovima. Tokom zvanične posete Britaniji, grčki kralj Đorđe I rekao je Derbiju da Grčka, kao nagradu za svoju uzdržanost, traži pripajanje Epira i Tesalije. „Pokušao sam da mu objasnim da Tesalija i Epir nisu moji, pa da mogu da mu ih dam“, napisao je u svom dnevniku, pomalo razdražljivo, lord Derbi. Iz Atine je dobijao vesti da se Grci plaše panslovenske ruske politike i da su zbog toga spremniji na saradnju sa Britanijom nego ikada, ali i da, ako u ratu pobede Srbi, neće ostati pasivni. Turcima je Derbi savetovao da ne odbijaju rumunske zahteve za teritorijalnim nadoknadama, nego da pregovorima dobiju u vremenu dok se kriza ne okonča.
Do Dizraelija je ipak stizala i poneka dobra vest. U bici na Velikom Izvoru, 18. jula 1876, Srbi su doživeli težak poraz. U protivnapadu, započetom 22. jula, Turci su prodrli u Srbiju, ušli u dolinu Timoka i zauzeli Zaječar i Knjaževac. Međutim, uz put, bašibozuk i Čerkezi su, kao i u Bugarskoj, ubijali i rušili sve pred sobom. Jedan britanski posmatrač javljao je da su se Turci i u Srbiji poslužili metodima Džingis-kana.
Dizraeliju je bitka na Velikom Izvoru donela privremeno olakšanje. Zadovoljno je pisao ledi Česterfild: „Voleo bih da Srbi budu potpuno potučeni. Jutros smo dobili vesti o pravoj bici, za koje bih želeo da su verodostojne. Srbi su bili naterani u bekstvo i izgubili su puno artiljerije.“
U Britaniji je, međutim, bilo mnogo onih koji su srpsko-turski rat videli drugačije. Ulazak turskih trupa na teritoriju Srbije i njihovi zločini nad civilima pokrenuli su talas prosrpskih simpatija. Još aktivni lord Rasel tražio je u Tajmsu da se obnovi Kaningova politika iz 1827. godine i pomogne Srbiji. U Dejli njuzu zahtevana je puna autonomija za Bosnu i Hercegovinu ili pripajanje Bosne Srbiji, a Hercegovine Crnoj Gori. Pretpostavljalo se da bi Britanija time stekla naklonost Srba i odvojila ih od Rusije.
Jasno se moglo videti da su Srbi i Bugari imali podršku u radikalskom krilu Liberalne stranke i u radničkim tredjunionima. Jak uticaj na njih su imali nonkonformisti, posebno metodisti, baptisti i kongregacionalisti, koji su sve široj kampanji protiv premijera davali moralistički, hrišćanski ton. U najvišim društvenim krugovima delovali su pripadnici anglikanske „Visoke crkve“. Među njima izdvajali su se Henri Lidon, oksfordski profesor i kanonik londonske katedrale Svetog Pavla, Vilijam Denton, londonski sveštenik poznat po odbrani prava gradske sirotinje i po svojim knjigama o Srbima, i Džejms Frejzer, biskup Mančestera. Biskupi Anglikanske crkve ipak su zavisili od vlade, pa se većina držala na bezbednom odstojanju od nezadovoljnika.
Jačanje prosrpskog raspoloženja pokazalo se naročito na velikom sastanku poslanika i javnih ličnosti, održanom u Londonu 27. jula 1876. Za Dizraelija je posebno uznemirujuće bilo to što je ovom okupljanju, na kome je zahtevana puna autonomija za balkanske hrišćane, predsedavao konzervativac lord Šeftsberi i što je jedan od govornika bio rođeni brat ministra lorda Karnarvona, Oberon Herbert. Oštar i ogorčen ton kojim je Dizraeli opisivao kraljici njihovo učešće na ovom skupu jasno je pokazivao premijerovu strepnju od rascepa u Konzervativnoj stranci.
Nastavlja se