U potrazi za Lusi…

Šeme za desetine svojih radova objavljivala je u nedeljniku AŠ, specijalizovanim časopisima Svet goblena, Neogoblen, Svet ručnog rada, kojih se i danas mnogi ljubitelji veza sećaju, a njeno ime izgovaraju sa posebnim poštovanjem.

Za razliku od do tada prodavanih goblena, koji su bili prilično pojednostavljeni, vidno šematizovani, sa većim površinama iste boje, i većih formata usled čega su izgledali kao loša reprodukcija, bez ikakve umetničke vrednosti, Lusini neogobleni bili su manjeg formata, sa mnoštvom detalja i suptilnim prelazima, sa minimum 50-60 nijansi, te su izgledali kao verne reprodukcije, a u pojedinim slučajevima i potpuno novo umetničko delo.

U svom radu inspiraciju je crpla iz opusa poznatih slikara, među kojima su bili Rembrant, Pikaso, Mone, Vilijam Tarner, Džon Konstabl i mnogi drugi.

Mnogo je primera i neogoblena za koje je nemoguće utvrditi na osnovu kog originalnog dela su nastali, budući da su nastali na osnovu njenih ličnih impresija. Takođe je postojao i zavidan broj njenih originalnih motiva.

Sam naziv neogobleni Lusi je objašnjavala povezanošću sa neoipresionizmom, pravcem u slikarstvu koji je izuzetno volela, kao i činjenicom da je u pitanju nešto potpuno novo u svetu goblena, nov pristup vezu, nalik slikanju koncem. Zvuči pomalo neskromno, ali neogobleni su zaista takvi i bili.

Vodeći se osnovnim slikarskim principima, kao i tehnikom koju su koristili slikari-poentilisti (poznati još i kao neoimpresionisti), u prenošenju određene slike na platno za vez Lusi je razlagala boje na niz tačkica (bodova) u mnoštvu tonova, koji su tek u oku posmatrača davali efekat konkretne nijanse.

Jedan od produktivnijih neogoblenista Slobodan Čubra Bodo, iz Novog Marofa, a danas živi u Varaždinu, koji je u periodu od 1976. do 1989. izradio dvadeset i jedan neogoblen i od kojih gotovo svi mogu da se vide na njegovom YouTube kanalu, objašnjava još jednu vrlo važnu karakteristiku neogoblena:

– Važno je napomenuti i to da su svi neogobleni bili namijenjeni isključivo radu 1:1 (jedan znak na šemi odgovara jednom bodu na platnu) i da je Lusi to često ponavljala. Bila je protivnik tada popularnog uveličavanja na 1:4, čime se gubilo i na formi i kvaliteti, a o umjetničkoj vrijednosti takvog rada nije moglo biti ni govora. Nisu je interesirali tada popularni gobleni i goblenske tehnike već isključivo što vjerniji prikaz umjetničkog djela prenesen na platno sa iglom i koncem.

Prvi put se Lusino ime, tačnije pseudonim, spominje u reportaži „Bod do boda“ objavljenoj u informativno-zabavnom nedeljniku AŠ iz januara 1974. godine, o kreativnoj ženi sa neobičnim hobijem – izradom kopija umetničkih slika vezom na goblenskom platnu.

Iz teksta i likovnih priloga se moglo saznati da je već tada imala iza sebe veliki broj izrađenih radova, od kojih su mnogi završili kod naručilaca iz inostranstva.

Preovladavali su radovi po slikama Morisa Vlamenka, a bilo je i onih po delima Tuluza Lotreka, Pikasa i Renoara, koji nikada nisu objavljeni u formi šema za izradu.

Na pitanje da li planira da neke od njih pretoči u šemu i ponudi ljubiteljima veza, objasnila je da bi to moglo biti jedino u ograničenom, autorizovanom broju primeraka, poput otisaka grafike, kako bi se izbeglo umnožavanje u bezbroj primeraka i zaštitila unikatna vrednost rada, odnosno da se ne pretvori u industriju.

Ideja je bila da se pojedine serije štampaju u ograničenom broju primeraka, sa signaturom, a ime pretplatnika bi se zavodilo u specijalnoj knjizi vlasnika unikata.

U planu je bilo i da uz šemu svako dobije i pločicu sa brojem signature, koja bi se mogla postaviti na ram gotovog goblena. Za realizaciju poslednjeg detalja nema dokaza.

Ubrzo nakon pomenute reportaže, a usled velikog interesovanja čitalaca, najavljuje se objavljivanje prve šeme za neogoblen povodom 8. marta.

Tako je došlo do objavljivanja šeme za neogoblen-minijaturu pod nazivom „Devojčica sa trešnjama“ dimenzija 11×16 cm, a prema slici Džošue Rejnoldsa. (Ono što je zanimljivo jeste da i u primerku navedenog broja časopisa koji poseduje Narodna biblioteka Srbije, prilog-šema nedostaje…) Ubrzo nakon Devojčice sa trešnjama usledilo je objavljivanje šema u delovima za još neke neogoblene u samom nedeljniku AŠ, a iste godine pokrenuto je specijalno izdanje pod nazivom Neogoblen, takođe u okviru Novinsko-izdavačkog štamparskog preduzeća Jež. Na taj način 1974. godine objavljene su šeme za mnoge neogoblene, koje i danas izazivaju interesovanje pasioniranih ljubitelja veza.

Osim šema za širu publiku, uporedo su objavljivane i ograničene unikatske serije.

Već naredne 1975. god. pokreće se još jedno specijalizovano izdanje Ježa – Specijal Svet goblena, koje je bilo posvećeno isključivo ručnim radovima, sa akcentom na ekskluzivnosti koju su mu davale šeme za neogoblene koje su povremeno i u delovima bile objavljivane u njemu. Ljubitelji veza i dan danas čuvaju svoje primerke ovog časopisa i međusobno ih razmenjuju.

– I danas čuvam brojeve Sveta goblena iz 1977, kao i dio iz 1976. kada sam postao pretplatnik. Posebna uspomena mi je broj 9 god. III u kojem sam se našao na spisku dobitnika pod brojem 49. od 100 nagradne igre i neogoblena Vezilja. Greška u nazivu mjesta boravka Novi Vakuf umjesto Novi Marof nije me smetala, pošto je neogoblen uredno stigao na moju adresu.

Sve do 1977. izlazili su navedeni časopisi u kojima je Lusi objavljivala svoje radove, ili preko kojih su u pretplati mogli da se poruče neki od unikatskih kompleta za rad. Međutim, do unikatskih serija nije bilo jednostavno doći – što zbog ograničenog broja u kojem su štampane, tako i zbog opravdano visoke cene kompleta sa materijalom za vez, koji je u to vreme bio od 10 do 60 puta skuplji u odnosu na cenu mesečnika.

Dodatnu prepreku je predstavljalo i to što su se pojedini unikatski neogobleni izrađivani samo za inostranstvo, te su oni mogli u vrlo ograničenom broju mogli biti poručeni isključivo od autorke lično.

O kom se inostranom partneru radilo, nažalost, nigde nije navedeno, ali se po unikatskom žigu na jednoj od šema može zaključiti da je bila u pitanju Italija.

Krajem sedamdesetih prestaju da izlaze specijalizovana izdanja AŠ-a posvećena ručnim radovima, a samim tim gubi se i pisani trag o Lusi u medijima.

Međutim, lični arhivi neogoblenista iz tog vremena svedoče da je Lusi održavala sa njima prepisku, dajući im potrebne savete i mogućnost da dođu do kompleta za rad. Jedan od njih je i gorepomenuti Slobodan Čubra Bodo, koji je sačuvao nekoliko Lusinih pisama, budući da je na taj način došao do dela materijala za vez.

– Također čuvam pisma iz moje korespondencije sa gospođom Lusi. Jedno od pisama mi je posebno drago, jer dosta govori o njenom odnosu prema svojim kupcima, ali i kao osobi, običnoj, iskrenoj, čak se može reći prijateljici. Ja sam od nje direktno nabavio komplete za Mlin i Čas baleta, tako da i dalje čuvam certifikate za njih sa signaturom. Međutim, ono što me muči jeste što se nikako ne mogu prisjetiti nabavke unikatnog neogoblena Veče kojeg sam također izradio, a za kojeg mi nedostaje šema sa signaturom. Iz tog razloga bilo bi mi veoma od koristi doći do te njezine knjige vlasnika neogoblena.

Sredinom osamdesetih već je počela da se primećuje nestašica konca za vez, tako da je to bila velika prepreka za ljubitelje neogoblena.

– Znate, to je bio veliki problem u to vrijeme. Pored dopisivanja sa Lusi, bio sam uporan i stupio u kontakt sa nekim osobama u tvornicama konca, Sateks – Sarajevo i Unitas – Zagreb. Bile su to osobe ne toliko visoko pozicionirane, koliko su direktno bile uključene u izradi ili distribuciji konca. Čak mi je i gospođa Lusi u jednom pismu poslala neke vitice konca, koje nisam mogao nigdje nabaviti a nedostajali su mi za dovršetak nekih neogoblena. Usprkos svim svojim nastojanjima, da mi ona nije pritekla u pomoć, teško da bih te neogoblene završio prema izvornoj zamisli autorice. Ja nisam bio sklon eksperimentima zamjenskih boja. To više ne bi bilo djelo autorice već moj osobni eksperiment koji bi samo unakazio izvorno zamišljeno djelo.

Iako u ovim pismima nigde izričito nije objašnjen razlog za prestanak izrade novih šema, može se izvesti zaključak je u pitanju bila neka vrsta finansijskih poteškoća za realizaciju, kao i neslaganje u pristupima istoj. Da li je u pitanju bila nemogućnost pronalaženja sredstava za štampu, mala potražnja, naznake rastuće inflacije sredinom osamdesetih, poteškoće u nabavci konca od lokalnih proizvođača, neautorizovano kopiranje šema i nepoštovanje autorskih prava ili nešto sasvim drugo, ostaje samo da nagađamo.

Kako neogoblenista Čubra kaže: „Nije svijet crno-bijel već ima tu još puno nijansi od kojih neke čak ni jedna Lusi nije bila u stanju riješit“.

Potraga za identitetom Lusi nije bila nimalo laka. Vešto skrivajući svoje puno ime i prezime, ni u jednom intervjui ne otkriva ništa iz svog privatnog života.

Pretplatnici specijalizovanih časopisa u kojima su objavljivane njene šeme znali su je isključivo po pseudonimu Lusi.

Međutim, još u 1. broju AŠ specijala Neogoblen iz 1974. godine kao prilog intervjuu objavljene su i fotografije na kojima se nalazila sama kreatorka neogoblena, kao i potpisana Lusina karikatura autora R. Ivanovića.

Ovi oskudni tragovi vode do podatka da se radi o Radivoju Radetu Ivanoviću, akademskom slikaru-karikaturisti popularnog satiričnog časopisa Jež, a kasnije i glavnom uredniku istog, kao i o umetničkom uredniku, a kasnije i glavnom uredniku AŠ Sveta goblena.

Dalje istraživanje vodi do stripa Borba u svemiru iz 1963. god. objavljivanog u nastavcima u Malom Ježu, a koji su potpisala oba autora – Rade i Jelisaveta Ivanović. Dakle, kreativna povezanost ovog neobičnog tandema postojala je čitavu deceniju pre nego što je šira javnost saznala za drugi oblik njihove saradnje, za neogoblene.

Iako se Rade Ivanović u kontekstu neogoblena nigde posebno ne spominje, može se sa sigurnošću pretpostaviti da su delili zajedničku ljubav prema umetnosti, budući da je sam bio akademski slikar.

Ostali biografski podaci o ovo dvoje neobičnih i darovitih ljudi u dostupnoj literaturi nažalost ne postoje, osim što se zna da nijedno od njih više nije među živima.

Čitajući njene izjave u reportažama i intervjuima može se zaključiti i da je kod nje, s jedne strane, bila prisutna želja za privatnošću usled molbi mnogih pretplatnika časopisa da vide originale, dok je, sa druge strane, očito postojala volja za izlaganjem sopstvenih radova, ali u za to namenjenom prostoru i u odgovarajućoj organizaciji. Do takve izložbe nažalost nikada nije došlo.

– Možda nova vremena i osobe koje su ju mogle poznavati, prijatelji, suradnici, susjedi ili članovi familije, a još su među nama, mogu dati svoj doprinos realizaciji izložbe kakvu ova neobična i kreativna žena zaista i zaslužuje – kaže Slobodan Čubra Bodo.